У разговору са познаником, инвеститором који у последње време доста гради по Београду и Дивчибарама, сазнао сам, за мене новост, која ме је шокирала. Каже да се њему више не исплати да плаћа наше људе, него му по градилиштима раде Турци, за мање пара и са мање захтева. Та вест ме је ударила као брзи воз, поред свих глупости које актуелна власт спроводи из незнања и нестручности, сада сам 100% сигуран да овде има и намере.

       Разрађујући мало, за мене, нову информацију сазнао сам да поред Турака у нашим градилиштима увелико раде и Албанци, из истих, моме саговорнику, битних разлога. Њега као ни многе друге капиталисте не осуђујем, јер они размишљају крајње једноставно да је два и два четири и како ће на крају године купити нову некретнину на престижној локацији или неки нови модел луксузног аутомобила, али где је ту држава и државотворна политика?

Држава која својим билатералним и разним другим међународним споразумима подстиче стране фирме и страни капитал, улажући притом домаћи капитал стечен на муци свога народа у те исте странце, сада је отишла и корак даље, сада даје примат страној радној снази над незапосленим домаћим становништвом. У свакој озбиљној држави оваква политика би се сматрала за озбиљан злочин према своме народу. На тај начин се приморава домаће становништво да у немању посла напусти свој дом и породицу и крене у бели свет, трбухом за крухом.

Последња велика дипломатска идеја у стварању мини шенгена са Албанијом буди језу услед сазнања до које мере иде ова власт. „Друмови ће пожелети Турака али Турака више бити неће“ више не важи, Срби нестају као народ због жеље власти да влада до бескраја, а ко је народ којим влада њој је небитно.

Са оваквом накарадном влашћу мора се решити што пре или ће се њена жеља да влада бескрајно, са неким другим људима убрзо остварити. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“, а брука и срамота ове власти учиће се у уџбеницима генерација које долазе.

 

Милун Здравковић