Спадам у оне (многи ће рећи наивне) жене које верују да би политика требала бити узвишено занимање којим се баве појединци и групе људи удружени око основног циља, а то је унапређење заједнице у сваком смислу те речи – материјалном, духовном, организационом и сваком другом. То значи да се трудимо да нам свима буде боље и да идемо напред, али наравно, да при томе не изгубимо себе.

      Није никаква новост ако кажем да је много „обичних“ људи који раде своје послове у оквиру своје струке, а да за то у свом друштву не само да нису довољно цењени, него су и омаловажени и понижени на разне начине. Само један од најраспрострањенијих примера тог ужасног потцењивања вредних и стручних људи је свеприсутно постављање руководећих кадрова који, уместо да су међу првима у својој струци и пример својим колегама, су углавном први по подобности и то је већ свима нама добро познато. Негативне последице тога су, нажалост, немерљиве и то је један од  најчешћих разлога због којих људи једноставно одлазе у иностранство, где ће моћи професионално да се остваре и где ће се њихов рад ценити бар онолико колико то заиста заслужују, не тражећи више од тога. Свако од нас зна неког ко је отишао или планира да оде, не само из материјалних разлога него због тога што се, упркос великом труду и раду, осећа пониженим и обезвређеним у овом систему. Не треба им замерити, сваки човек има право да се бори да живи достојанствено. А шта преостаје нама који смо ипак одлучили да останемо овде?

Дубоко сам уверена у истинитост речи нашег Светог патријарха Павла да ће нам бити боље онда када будемо бољи. А бићемо бољи, између осталог, када дивне српске речи „Хвала и  Опрости“ добију место које им припада. Бићемо бољи онда када нам интерес заједнице буде изнад личног интереса,  када се више будемо радовали добром и лепом, свесни важности удруживања и заједништва. Па ето, мој скромни предлог је да почнемо од те дивне речи „Хвала“, да је заиста осетимо у себи и да она буде један од темеља наше борбе за промену система. Јер колико год да је лоше сада, увек има нешто на чему можемо искрено бити захвални. На првом месту, захвални својим прецима који су се борили и изборили за слободу и независнот. На исту ту борбу смо и ми данас позвани, да је обновимо и потврдимо слободу, да видимо да ли је још увек наша и да ли смо је достојни.

Хвала свим искреним и преданим људима који се данас у Србији боре да живимо у бољем друштву од овог какво је оно сада! Захвална сам што постоје и што су ту међу нама. Не знам за вас,  али ја их видим и чујем! И кажем им гласно и јасно – ХВАЛА ВАМ! Немамо више времена за празне приче, деструкције, међусобне мржње и сваљивања кривице једних на друге, време је за конструктивну борбу ЗА ПРОМЕНУ СИСТЕМА!

У том смислу мој предлог је да почнемо од Хвала, наравно уколико је оно искрено!

Директна инспирација за овај текст је учешће на скупу у Шапцу 7. јула 2021. на Ивањдан, где су се окупили различити еколошки и политички покрети око заједничке идеје, против Рио Тинто и за очување природе.

Хвала од срца свим оранизаторима, учесницима и свима који су на било који начин дали свој допринос да се скуп реализује.

                                        

Мирјана Васић, психолог  

Члан ГрО Двери Шабац