Да није тужан одговор Милана Стаматовића Бошку Обрадовићу, био би смешан. Наговара нас да направимо превару тако што ћемо, сви који смо за БОЈКОТ, пријавити пребивалиште у појединим “опозиционим” општинама и на тај начин, као бајаги, победити Вучића и његов систем. Стварно, оснивач Здраве Србије као да није знао коме се обраћа.

Прво, ако је он спреман на којекакву “политичку гимнастику” у којој дата реч и образ не значе много (а из предлога о фиктивној пријави пребивалишта се то и види) то не значи да су и остали опозиционари такви. Па, кад бисмо се сви водили том логиком онда наш потпис на Споразум са народом не би за нас био никаква препрека и могао би да се тумачи свакојако. Али, ако је тако па зар не бисмо већ нашли неки ефикаснији начин да продамо своју реч, од овог његовог предлога?

Друго, ако бисмо и прихватили ову “комбинацију” зар би ико ко се макар мало разуме у политику, поверовао да би то дало неког резултата тј. да би Александар Вучић изгубио ту битку? Можда би Милов политички брат близанац седео скрштених руку и мирно гледао како му узимамо општину по општину, у тренутку кад му се одлучује политичка судбина. Ко воли приче за малу децу сигурно верује да у том случају Вучић неће урадити исту ствар (користећи грађане суседних држава), само у много већем броју.

Као, надмудрићемо ми њега и цео његов тим иако они имају на располагању цео државни апарат, услуге крими зоне, као и услуге белосветских недобронамерника. Грађанима Србије је доста оваквих бајки, они хоће истинску и одлучну опозицију која је спремна да преузме одговорност а не да “пилићари”.

Треће, која победа на локалу може да оправда давање легитимитета непоштеној победи СНС на републичким изборима? Па даће Вучић, ако треба, не четири, него сто четири општине, само да му се, за још четири године, одложи привођење суду због одговорности за сва злодела која је до сада починио. Као и сваки владар коме се приближава неминовни крај владавине, спреман је на уступке. Чак и пола царства ће дати, али шта ми имамо од тога? Је ли треба да му помогнемо да још неко време мучи и нас и себе или да га склонимо па да нам свима сване?

Четврто, какав црни “компромис у коме би обе стране сачувале образ и част”? Како, бре, може да сачува част и образ неко ко их нема? Зар: фалсфикатори и купци диплома, плагијатори доктората, креатори медијског мрака, уништитељи демократије, “бројачи” гласачких листића из РИК, “афераши” из Савамале, Јовањице, Крушика, Дољевца, хеликоптера, Фекетића, Обреновца, Београда на води, коцкастог Трга Републике, налогодавци паликућа и пребијача, подржаваоци лика и дела Јутке, Симоновића, Лабана, Жељка Митровића, Бебе Поповића, потписници Бриселског споразума, спроводиоци Сорошеве мигрантске политике, продавци државних ресурса, аутори убрзаног одлива мозгова и стручњака свих нивоа, још нису изгубили част и образ и још увек могу да их сачувају?

Сад кад су у целом свету представници српског ненародног и насилничког режима презрени, Стаматовић би правио с њима компромис како би им сачувао оно што су одавно изгубили. Сад кад је свим грађанима Србије (а посебно члановима СНС) постало јасно да су диктатор и његов режим уздрмани као никад пре, један опозиционар би им изласком на изборе додао мало легитимитета за који не могу сами да се изборе.

Ствари су јасне – ако може поштено да се игра сви ћемо изаћи на терен па “ком опанци, ком обојци”, али ако је утакмица намештена и победник унапред познат, онда нико ко држи до себе неће учествовати у томе него ће “играче” пустити да играју пред “празним трибинама”, а он ће ван терена потражити своју шансу.

Уосталом, навикли смо од Стаматовића да збуњује народ својим потезима. Некад то чини позивајући Ватикан да се укључи у решавање проблема Косова и Метохије, некад грљењем са Николом Селаковићем, некад уласком у Савез за Србију, некад коалицијом са Шапићем а сада формулом – бојкотујмо само неке изборе а на оне друге изађимо свим срцем и то уз лажно пријављивање пребивалишта.

Свака част Милану Стаматовићу, али иза ове његове приче – сада је то очито – стоји нешто друго. Можда се одговор крије у томе да годину дана нити у једном јавном наступу није поменуо ни Александра Вучића ни брата му Андреја и њихов криминални режим о коме је раније тако често и жестоко говорио. Шта је разлог овој изненадној тишини – нека Милан Стаматовић одговори грађанима. Не верујемо да је у питању само Гондола.

Мирољуб Бјелић, председник ОО Двери у Пријепољу