Пред нама је још један у низу закона који, у овом случају посредно, ради на дестабилизацији државе, овог пута циљано ударајући на најосетљивију популацију и будућност једне земље, на нашу децу.

На јавној расправи о нацрту Закона о правима детета, одржаној 7. јуна 2019. у Новом Саду, говорили су др Стана Божовић, државни секретар у Министарству за рад, Љиљана Коковић, помоћница градоначелника за социјална питања у Новом Саду, док је само представљање Закона изложио Драган Вулевић, дипл. правник, виши саветник Министарства за рад и социјалну политику. Како је у питању била јавна расправа, слободно присуство је било за све заинтересоване, па сам присуствовала и као родитељ, а и као члан Српског покрета Двери, јер је у питању тема која је за наш Покрет на првом месту.

Пред нама је још један у низу закона који, у овом случају посредно, ради на дестабилизацији државе, овог пута циљано ударајући на најосетљивију популацију и будућност једне земље, на нашу децу.

Већ у првом члану закона, који се бави општим одредбама, заобиђени су родитељи. Наглашавање обавеза јавне власти у поштовању права детета, у ситуацији у којој се сада  као друштво налазимо, делује крајње лицемерно, јер основно право сваког детета је живот у здравој породици, што систем у коме се тренутно налазимо, организован од те исте власти, свесрдно онемогућава, прво кроз материјалну дестабилизацију породице из чега проистичу сви други проблеми.

Посебно забрињавајући податак је формирање институције Заштитника права детета, као НЕЗАВИСНЕ институције. Детаљније образложење овог проблема биће у наставку текста.

Сав бесмисао овог Нацрта закона види се у  његовом Образложењу, под поглављем II „Разлози за  доношење Закона“, где се прави паралела о законски регулисаном положају детета до 90-тих година ХХ века, са садашњим „виђењем“ законодавца о  овом питању, па се наводи да је по ранијем Закону „свако дете могло да се бесплатно школује, да има здравствену заштиту и да буде корисник бројних услуга у оквиру социјалног система, али у исто време, оваква ситуација је искључивала уживање политичких и грађанских права детета. Дете је правно и фактички било без гласа у друштву“. Као родитељ четворо деце, која знам шта је то ДЕТЕ и какав је пут дететовог одрастања, није ми најјасније какав то политички утицај и право, као и глас у друштву, дете треба да има?! Даље се у тексту наглашава да је све ово наведено последица традиционалног „заштитничког“ става друштва, родитеља и чланова шире породице. (?!)

Ако узмемо у обзир да се по дефиницији дететом сматра особа од рођења до навршених 18 година живота и ако знамо колико је то осетљив узраст, разумљиво је да је неопходна заштита родитеља на првом месту, па тек затим целокупног друштва.

Овим Нацртом закона предвиђено је доста измена постојећег Закона који се бави заштитом деце, а која иду на штету детета, породице, па чак и доводе у опасност дете и породицу.

У поменутом Нацрту доста је противречности у односу на стварно стање у друштву, као на пример у члану 16: „свако дете има право на развој у здравој и безбедној животној средини“, а ми имамо апсурдну ситуацију где се уништава и то мало зеленила, река…, а о безбедности на улици, у школи… да и не говоримо, а и све ове деструктивне и по децу опасне радње су у извођењу актуелног режима који је и предлагач овог Закона.

Члан 22: „Свако дете има право на слободу мишљења, савести и вероисповести“ (?!) Подсетимо се, дететом се сматра особа од рођења до 18-те године. Значи ли то да ће малолетна лица, са  недовољно информација о свом идентитету, моћи самостално да мењају вероисповест?

Члан 23: „Дете има право да организује и учествује у мирном окупљању“, а одмах затим иде наставак којим се одобрава родитељима да заштите дете од могуће злоупотребе код „дечијег организованог окупљања“, што им држава даје као право. (?!) Ако неко не разуме шта значе у жаргону „рупе у закону“, у овом Нацрту ће лако уочити ту појаву у скоро сваком члану.

Члан 51: „После 16-те године, дете може путовати без сагласности родитеља“. Да напоменемо, у овом узрасту дете је још на редовном школовању и издржавају га ти исти родитељи од којих не мора да тражи сагласност да „скокне негде, јер неће морати да каже ни где одлази“!!!

Посебно забрињавајући су чланови Нацрта који се тичу здравља и здравствене заштите, где дете већ од 15-те године може да самостално даје пристанак на медицинску негу, као и да исту одбије?!

У члану 61. стоји да „на захтев детета старијег од 15 година, подаци из става 1 овог члана, неће се саопштавати родитељу, или законском старатељу“.

Закон о правима детета, између осталог, бави се и заштитом и безбедношћу деце, али већ у члану 74. стоји да „Дете  укључено у живот и рад на улици има сва права из овог закона“. Па ако се ради на заштити деце, како се онда предвиђа да дете живи и ради на улици?!

Посебна тема је надлежност заштитника права детета. У 14 изнетих ставки о надлежности заштитника детета, НИ ЈЕДНА се не бави сарадњом „заштитника“ и родитеља/старатеља.

И ту је суштина овог Закона – смањење утицаја родитеља, а самим тим и породице у васпитању деце и неговању традиције, што сваки народ чини посебним и јединственим, а српски народ, са богатом традицијом и топлим и заштитничким односом унутар породице, овим Законом о заштити детета је посебно угрожен.

 

Мирјана Марковић,

члан Савета жена Двери

ГрО Двери Нови Сад