Причу коју ћу вам испричати чуо сам небројоно много пута у свом детињству. Не знам зашто се баш ње сетим увек када су избори и када крену предизборне кампање. Али, знам да је овога пута другачије и да су најава спуштања цензуса, те очекивана реакција режимских медија и аналитичара, као и минорних политичких „громада“, разлози што сам се овога пута те приче сетио много раније.

Да ли сте некада били у прилици да посматрате чергу? 

У чергама је било различитог света: гатара и врачара, ковача и поткивача, свирача, певачица и плесача, просјака и коцкара, торбара и пилићара. Телали нису желели да објављују долазак оваквих поворки, шта више, из разних предрасуда, оправданих или не, оне су најчешће били непожељне.

Али управо зато, у свакој черги обавезно има паса – чергарских, већина их је везана за кола са оне унутрашње стране – до кућа. Помислићете да је то због сигурности у саобраћају,  да их нешто не прегази. Но није баш тако. Черге постоје још од давнина, када и није било Бог зна каквог саобраћаја.

Када таква поворка прође селом или варошицом, односно неком од градских улица, за њом из дворишта лају локални пси, а чергарски нормално одговарају.

Мештани то чују и по лавежу који се лагано простире целом улицом препознају чергу, деца се пењу по прозорима и тарабама, провирују из капија. Људи излазе испред кућа и дворишта, терају децу „да их чергари не би ставили у џак и однели“, а буде и оних који су заинтересовани за робу или услуге које има се нуде.

Пси домаћинских кућа су у двориштима или су везани, лају још неко време пошто поворка прође, а потом их газде смире укором или ванредним оброком.

Међутим пси луталице прикључују се черги. Полако али сигурно стају на зачеље поворке, лавежом надмашују чергарске, насрћу на локалне псе, а понекад и на недужне пролазнике. Чергари не обраћају посебну пажњу на њих, нису њихови и шта имају они са њима. Додуше не сметају им пошто доприносе већој галами која ће призвати народ.

А када изађу из села и онако ће многи сами од себе напустити поворку – остарели, кљакави или незаинтересовани. Међу онима који остану чергари ће изабрати неколико најгрлатијих и најприврженијих и усвојити их тако што ће их везати за своја кола.

И како неко рече: – Не знам зашто сам вам ово испричао, али не шкоди. А ако не шкоди, можда може и да користи…

Небојша Станковић, члан Савета Двери за одбрану и безбедност