Млади су то људи, имају снаге и издржаће, то ме не плаши.

Плаши ме њихова вера, упорност и инат.

      У недељу на свети дан, био сам у престоници и видео ЧОВЕКА, поред њега и свуда около били смо ми, његови саборци. Било је ту и много оних који не припадају нашој политичкој странци и чак шта више у последње време нису нам односи како треба. Видео сам Сашу Радуловића и Бранку Стаменковић, Вука Јеремића, Јанка Веселиновића, Драгана Ђиласа, Борка Стефановића, Срђана Шкора…

Ко је хтео вероватно је већ добио довољно информација о том скупу под називом СЛОБОДА, СИГУРНОСТ И ПРАВДА ЗА СВЕ! Максимално су испоштоване све мере социјалне дистанце и заштите. Достојанствено смо дали подршку Бошку Обрадовићу и Ивану Костићу дугим аплаузима, певањем државне химне и краткотрајним, верујте спонтаним бодрењем. Биле су само државне заставе, није било озвучења, није било ничега насилног, увредљивог или ремећујућег.

Морам ипак да вам пренесем свој утисак. Сви најближи сарадници, као и ми остали добри познаваоци Бошка и Ивана, били смо дубоко забринути. И поред тога што смо се срдачно поздрављали и што нам је било драго да се видимо у толиком броју након ванредног стања и епидемије, у очима, у говору и на лицима јасно се видела брига и неверица.

Млади су то људи, имају снаге и издржаће, то ме не плаши. Плаши ме њихова вера, упорност и инат. Људски и родитељски сам забринут за њихово здравље. Нема  ту никаквог политиканства или пак стицања јефтиних политичких поена. Пре свега у Србији то не може нико осим ових на власти и оних којима они то дозволе.

Сраман одговор државне телевизије на захтеве Бошка Обрадовића и Ивана Костића не може се више сматрати само медијском блокадом опозиције. Ако томе додамо и све гласније ставове чиновника Европске Уније о тренутним збивањима на политичкој сцени Србије  и малтене подршка овом систему који срља у диктатуру и фашизам под окриљем и патронатом такозваних „стожера светске демократије“, морамо да се запитамо шта је у ствари њихов прави циљ и има ли ту неке рачунице, или како је то сада популарније, завере моћних?

Просто је невероватно да овако фрапантна кршења основних принципа демократије олако пролазе и да сви затварају очи пред тим. Разумем онај део наше јавности који гледа телевизије са државним фреквенцијама и чита државне таблоиде. Усађено им је да су сви политичари лопови, да је опозиција већ била на власти и да су за све криви, да не може бити боље, да је нормално да не сме да се чује другачије мишљење, да је народни и државни непријатељ свако ко се усуди да противуречи званичној политици владајуће странке…

Али, да ли има још неко у овој земљи ко не гледа пинк и не чита информер? (Намерно написано малим словима).

Да ли и у земљама ЕУ, Русији и Америци гледају нашу телевизију и читају наше новине?

И на крају бих желео да целокупну јавност подсетим на одредбе Устава Републике Србије. Наиме у члану 5. који говори о политичким странкама, у последњем ставу стоји:

„Политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи.“

Жао ми је што то у Уставу децидно не стоји, али управо је то фашизам, када једна странка врши власт у име државе, када потчини себи и државу и власт! 

А то је свуда око нас, то се нама дешава…

 

Небојша Станковић

члан Главног одбора Српског покрета Двери