Ми сматрамо да је уместо досадашње обавезе служења војног рока адекватније увести обавезу оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања. Но, како ћемо га звати и коју варијанту применити о томе треба да се развије широка јавна расправа.
У старту треба јасно дефинисати – да ли нам је потребно оспособљавање девојака и младића за послове одбране, заштите и спасавања, или радна снага за јавна и комунална предузећа.
Добронамерни и они други медији, разни аналитичари и саветници утркују се ових дана да промовишу враћање обавезе служења војног рока. Довољан је био само миг Врховног команданта и новопостављеног Министра одбране, да би се започела прича и усталаса маса. Свесни смо да Вучић и његова клика имају намеру да ослушну како народ дише и да ће по већ опробаном рецепту донети популистичку одлуку. Сетимо се само умањења пензија када је голобради Крстић тражио да смањење буде 20%, али је тадашњи премијер Вучић рекао да то не долази у обзир и да се пензије не могу умањивати. А потом је за добробит нације пензије смањио „само“ за 15%.
Двери су у процесу израде нових програмских докумената и управо се ових дана очекује усвајања студије – Одбрана и безбедност Републике Србије и српског народа, чије би сажетак или „програмски део“ требао бити уклопљен у нови Програм Покрета. Једна од најважнијих тачака ове студије је управо како вратити поверење млађих и средњих генерација у војску и који формат обучавања применити а да буде прихватљив и за родитеље и за њихову децу, будуће војне обвезнике.
У старту треба јасно разграничити да ли је нама потребно оспособљавање девојака и младића за послове одбране, заштите и спасавања, или радна снага за јавна и комунална предузећа. Значи, морамо стриктно одвојити друштвено користан рад као санкцију за преступнике, од часне и патриотске обавезе служења својој отаџбини у циљу припреме за одбрану, заштиту и спасавање у свим могућим ризицима и евентуалним сценаријима угрожавања безбедности.
Служење војног рока се мора вратити. То је процес који се на жалост не може брзо одвијати. Пре свега на чело Министарства одбране мора да дође војник, ратни ветеран са огромним искуством, неокаљаног угледа у домаћој и светској јавности, политички независан и потпуно неутралан по питању сарадње са страним чиниоцима. Нема тамо више „прекобројног добровољца пешадијског ВЕС-а велике диоптрије, или како га политички противници називају – дезертера“*. Али колико је реално боља ситуација са новим министром који је оптерећен аферама попут оне о дипломи непостојећег факултета. Или још горе, још увек неразјашњена умешаности његовог оца у коруптивним радњама око војне фабрике „Крушик“ и трговине оружјем. Да ли је уопште служио војни рок са оружјем? Да ли је то само још једно у низу „гурање прста у око“ од стране шефа владајуће странке овом народу и ново понижавање часних официра и војника?
Ми сматрамо да је уместо досадашње обавезе служења војног рока адекватније увести обавезу оспособљавања за послове одбране, заштите и спасавања. Но, како ћемо га звати и коју варијанту применити о томе треба да се развије широка јавна расправа.
Али, у тој расправи нема посебно почаствованог места за генерале и адмирале, заједно са њиховим политички обојеним клубом, као и сателитским СУБНОР-ом. Молимо их да ипак остану по страни. Они су своје требали да кажу када је доношена одлука о суспензији обавезног служења војног рока. Као и у периоду од те 2011. до данас. Зашто су чекали да догори до ноката? Пре свега мора се имати на уму да је њихово мешање контрапродуктивно. Обичан, страдални народ управо високе официре бивше ЈНА и Војске Југославије сматра кривим за све што нас је снашло деведесетих година прошлог века. С правом или не тешко је рећи, али морамо признати да кривице ипак има.
То им саветујем као генералштабни пуковник који је и поред огромног трупног и ратног искуства пензионисан, здрав и способан у 46. години живота, јер сам дошао у немилост појединих њихових тадашњих колега. Испред своје Управе учествовао сам у изради Стратегијског прегледа одбране, пројекта професионализације војске и израде нове формације Генералштаба и Војске Србије. Моји аргументи су у неравноправној борби са њиховим еполетама и чиновима ипак бивали поражени.
Чували су своје привилегије, чувају их и сада када нису више у активној служби. Према томе, нису релевантан саговорник и објективан учесник у овој, као и у многим другим причама.
*Никола Лунић, капетан бојног брода у пензији и члан ГО ДС: Има ли морала у генерала
Пуковник Небојша Станковић
Председник Савета за одбрану и безбедност
Српског покрета Двери