Мале хидроелектране су постројења у којима се енергија воде претвара у кинетичку енергију њеног струјања, а потом у електричну енергију. Глобални енергетски тренд последњих година је све већи искорак ка обновљивим изворима енергије.

Данас се за технологију везану за хидроенергију, која се сматра обновљивим извором енергије, може рећи да је технички најпознатија и најразвијенија на светском нивоу, са изузетно високим степеном ефикасности. Укупно 22% светске производње електричне енергије долази из хидроелектрана.

Појам малих хидроелектрана се може посматрати из различитих гледишта и разликује се од земље до земље, у зависности од стандарда, хидролошких, метеоролошких, топографских и морфолошких карактеристика локације, као и степена технолошког развоја и економског стандарда земље. Главна разлика између великих и малих хидроелектрана је у инсталираној снази. Мале хидроелектране представљају комбинацију производње електричне енергије из енергије хидропотенцијала и децентрализоване производње електричне енергије.

Иако у знатно мањој мери у односу на велике хидроелектране утичу на промене водотока, постоји негативан утицај на локалну флору и фауну (миграције и повреде риба, квалитет воде итд). Из тог разлога се дефинишу мере за заштиту животне средине које се могу предузети како би се ублажили ови негативни утицаји:

• Изградња резервног тока,
• Изградња пролаза за рибе,
• Сакупљање и складиштење смећа,
• Смањење буке и вибрације,
• Изградња пријатељских турбина за рибу и
• Био-дизајн малих хидроелектрана.

У Закону о просторном плану Републике Србије од 2010. до 2020. године, у поглављу Одрживи развој техничке инфраструктуре, утврђено је да потенцијал малих водотокова на којима се могу градити мале хидроелектране износи око 0,6 мега тона еквивалентне нафте. Енергетски потенцијал малих хидроелектрана је 4,7% укупне производње електричне енергије у Србији или око 15% енергије произведене у хидроелектранама у Србији.

Могуће локације за изградњу малих хидроелектрана и потенцијална производња електричне енергије одређени су на основу Катастра малих хидроелектрана Србије, који су за Електропривреду Србије израдила предузећа „Енергопројект“ и Институт за водопривреду „Јарослав Черни“ из Београда, 1987. године. Катастром малих хидроелектрана Србије из 1987. године је одређено 856 потенцијалних локација за изградњу малих хидроелектрана.

У Катастру малих хидроелектрана Србије нису узета у обзир ограничења у погледу управљања режимом вода, водоснабдевања, каналисања и санитарне заштите вода, заштите природних и културно историјских вредности. Због наведених ограничења и промена хидрологије речних токова и коришћења простора, у Просторном плану Републике Србије утврђено је да Катастар малих хидроелектрана Србије представља документациону подлогу, а да ће се мале хидроелектране градити на основу техничке документације, која ће бити израђена према правилима градње просторних планова подручја посебне намене и јединице локалне самоуправе у складу са водним условима и условима заштите природе.

 

Утицај малих хидроелектрана на деградацију животне средине

 

Србија је израдила Национални акциони план са циљем да се повећа удео енергије која се производи из обновљивих извора, али су са Шумарског факултета Универзитета у Београду јасно указали на штету која би могла да настане. Сматра се да постројења ових енергетских објеката, инсталиране снаге до 10 мегавати, на целом Балкану нису питање напретка, већ опстанка преосталих природних богатстава. То потврђују и радови на Црновршкој реци, где помоћу тешке механизације радници полажу цеви у речно корито, иако је у Парку природе Стара планина забрањена било каква делатност која нарушава животну средину.

Према Закону о енергетици (2014) Србија је израдила Национални акциони план са циљем да се повећа удео енергије која се производи из обновљивих извора, што је и међународна обавеза коју је Република Србија преузела. Оно што није добро у вези с малим хидроелектранама је пренаглашен концепт малих хидроелектрана, тек један од сегмената за производњу енергије из обновљивих извора. Према постојећем Катастру малих хидроелектрана Србије из 1987. године, могло би да се изгради до 856 малих хидроелектрана, углавном у брдско-планинским подручјима Србије, где се налазе водотокови који имају и најбољи хидропотенцијал и најбољи квалитет воде.

Ипак, морали бисмо да имамо у виду да су ти водотокови у заштићеним природним подручјима, тако да би ефикасније и природније било да се повећање енергије производњом из обновљивих извора помери са хидроенергије ка, на пример, коришћењу енергије биомасе. Уместо коришћења хидроенергије изградњом малих хидроелектрана и уништавања животне средине, озбиљном стратегијом изградње постројења која производе и топлотну и електричну енергију у исто време, могао би значајно да се повећа удео енергије из обновљивих извора. Србија има десетине хиљада хектара земљишта које је неупотребљиво за пољопривредну производњу, а погодно за подизање биоенергетских засада одређених дрвенастих и жбунастих врста, што би био много рационалнији и одрживији приступ у производњи енергије.

Озбиљне дискусије о целисходности коришћења малих хидроелектрана се тренутно воде у парламенту Европске уније, због поприлично негативних еколошких ефеката које оне имају на животну средину, посебно у аустријским Алпима и у деловима Немачке, Француске и Италије. Европска комисија дала је Румунији налог да испита одрживост концепта малих хидроелектрана јер су у кратком периоду подигли више од 500 објеката и значајно нарушили квалитет водених екосистема у брдско-планинским подручјима, па се чак и предлаже укидање повлашћених тарифа за мале хидроелектране. Сматра се да статус повлашћених произвођача ствара нефер услове на тржишту, при чему је енергетска корист мала, а еколошка штета несразмерно велика.

Највише примедби стручњаци стављају због нарушавања екосистема, смањења биодиверзитета и фрагментације станишта риба. Корисници малих хидроелектрана често сву воду из корита реке усмере у деривационе цевоводе да би имали што више воде за покретање турбина и већу производњу електричне енергије, а тиме и профит, при чему долази до уништења живог света у водотоку.

Негативан утицај на приобаље, због промена режима подземних вода, посебно је изражен код акумулација које се формирају на алувијалним рекама, са ниским приобаљем. То се може врло успешно неутралисати реализацијом одговарајућих система за одводњавање. Ти системи постају нераздвојни део уређења простора и омогућавају управљање режимима подземних вода – њиховим одржавањем у дефинисаним опсезима, који одговарају урбаним системима и пољопривредној производњи. Ти системи могу добити двонаменску функцију – одводњавање и наводњавање, чиме се из сфере негативних утицаја прелази у домен добити од система.

То је урађено у приобаљу хидроелектране Ђердап, а по тим принципима се планира одржавање водних режима у приобаљу Велике Мораве и у Мачви након реализације интегралних система на Морави и Дрини.

Засипање акумулације због поремећеног режима проноса наноса је негативни ефекат који се не може отклонити, већ се антиерозионим радовима и избором одговарајућих диспозиција евакулационих органа на бранама може само ублажити.

Процеси еутрофикације језера су један од озбиљних феномена старења акумулација и деградације квалитета воде у њима, уколико се не предузму одговарајуће мере заштите. Ти неповољни процеси се могу успешно спречити и контролисати уколико се предузму одговарајуће мере контроле квалитета воде на улазима у акумулацију. Охрабрујућа је чињеница да постоје бројни примери да су неке акумулације које су биле у поодмаклим стањима еутрофикације и деградације квалитета спасене и враћене у стања олиготрофије одговарајућим мерама контроле уноса нутријената, пре свега фосфора.

Поред тога, и сам чин градње је врло деструктиван. Праве се водозахвати тешком механизацијом, полажу цевоводи који се и до неколико километара укопавају у речно корито, што представља озбиљно нарушавање станишта за живи свет. Са друге стране, врло проблематична је и експлоатација већ изграђених објеката.

Приликом израде пројектне документације једна од најважнијих ставки је одређивање биолошког минимума воде која мора остати у речном току. Детаљан мониторинг би требало да се спроводи најмање годину дана, заједничким радом квалификованих хидробиолога и хидролога. У Србији се овај процес не догађа, већ се пројекти израђују тако да се биолошки минимум одређује статистичким методом или применом рачуна вероватноће, те због тога студије о процени негативног утицаја малих хидроелектрана на деградацију животне средине показују да нема негативних еколошких ефеката.

 

Мале хидроелектране – јавни или приватни интерес

 

Суочена са захтевима Енергетске заједнице да повећа удео електричне енергије добијене из обновљивих извора, држава годинама подстиче приватне инвеститоре да уложе новац у мале хидроелектране. Према упоредној анализи података Републичког завода за статистику и ЕПС Снабдевања, од малих хидроелектрана се откупљује свега око пола процента укупно произведене струје у Србији.

Инвеститори који су изградили мале хидроелектране и за њих од Министарства рударства и енергетике добили статус повлашћеног произвођача електричне енергије, профитирају тако што им држава откупљује струју коју произведу, по унапред одређеним и знатно вишим ценама. Новац којим држава врши откуп долази од грађана Србије, којима су због тога посебном накнадом увећани рачуни за струју.

Упоредо са градњом електрана на рекама широм Србије и растом профита инвеститора, често повезаних са политиком, јачају и протести грађана против изградње малих хидроелектрана. У Јошаничкој Бањи, захваљујући иницијативи неколико мештана, Завод за заштиту природе установио је да су хидроелектране у том месту угрозиле околну природу. Забележени су протести и у Прибоју и Пироту.

Државни интерес Србије у изградњи обновљивих извора енергије се огледа у обавези према Енергетској заједници да до 2020. године из обновљивих извора производи најмање 27% укупне електричне енергије. Интересовање за градњу малих хидроелектрана је велико јер њихови власници током 12 година од пуштања мале хидроелектране у рад имају гаранцију државе да ће од њих куповати струју по знатно вишим ценама. Суштина подстицајних тарифа била је да се примаме инвеститори, али Европска унија од 2015. године препоручује да се са тарифа пређе на тендере јер се те тарифе косе са суштином државне помоћи. Енергетска заједница исто препоручује и Србији, али се по том питању ништа није мењало.

Завод за заштиту природе Србије 2014. године приликом надзора Јошаничке реке, на територији општине Рашка констатовао је да су при изградњи малих хидроелектрана на Јошаничкој реци, радници дозерима, машинама сличним багерима, чупали и ломили вегетацију око реке и тиме практично отежали њено обнављање и посредно угрозили стабилност обала. Местимично изливање бетона као и уље и остали деривати нафте који су расути по тлу довели су до угинућа фауне водоземаца. Због радова, замућеност вода негативно је утицала на млађ и икру поточне пастрмке.

Број оних који ће зарађивати од струје произведене из обновљивих извора се из године у годину повећава. Током 2017. Министарство рударства и енергетике је одобрило статус повлашћених произвођача за 30 малих хидроелектрана, дупло више него 2016. године. Малих хидроелектрана тренутно у Србији има око стотину. Истовремено, грађани широм Србије протествују.

 

Закључак

 

Један од највећих проблема са којима се данас суочава глобално друштво је брига за екологију и животну средину. Људска небрига и немарност доводе у питање постојање планете, а природа нас упозорава на то сваки дан. Готово све климатске промене, као и већина природних непогода које су све чешће, резултат су човековог негативног утицаја.

Људи су загадили планету у толикој мери да једноставно морају постојати негативне последице по животну средину. Одрживи развој на овај начин није могућ. Одрживи развој задовољава потребе садашњице, а не доводи у питање способност будућих генерација да задовољи своје потребе. Зато је потребно базирати се на коришћењу обновљивих извора енергије, односно трајних извора енергије, као што су соларна енергија, енергија ветра или енергија биогорива. У решавању ових проблема кључну улогу имају државне институције, јер њихово деловање може и мора дати највеће резултате.

 

У раду су коришћена знања и мишљења свих релевантних актера у Србији. Овај рад чини компилацију тих знања и мишљења, уз лични печат аутора.

 

Никола Ђурић