Приликом обраде теме о лустрацији најпре треба поћи од самог термина и значења тог појма. У древним друштвима, које сада називамо античким лустрацијама, пре свега представља религиозни ритуал прочишћења или пурификације нечисте особе. Тако је било у Риму, Грчкој као и у варварским друштвима, а пре него што су иста достигла степен зрелости да формирају своје државе из магловитих дубина етничких и племенских заједница.

         Оно што нас овде пре свега интересује наравно јесте појам лустрације у правно-политичком смислу. Исти добија своје пуно значење после пада Берлинског зида и самоурушувања тоталитарног система који се насилним путем формирао на територији данашње Источне и Централне Европе. Наиме, нове десне структуре које су дошле на власт схватиле су да уколико до процеса лустрације не дође, неће доћи до одстрањивања кадрова из периода тоталитаризма из најважнијих ресора државне власти и да ће самим тим свака промена власти постати беспредметна и да једноставно неће бити могућ помак у враћању тих земаља у нормалне демократске токове.

Оно по чему је Србија специфична, јесте да никада није ни дошло до покушаја лустрације. Последица те чињенице је општа државна нестабилност, а земљу муче разни неспособни режими и општа појава непотизма у државним институцијама.

Овде посебно треба поменути протоколе Савета Европе који као обавезујући процес у бившим тоталитарним режимима предвиђају како денацификакцију тако и декомунизацију. Свака од бивших држава источног блока имала је свој модел лустрације, а овде ћемо поменути оне најуспешније. У Чешкој и у Словачкој није дошло до судских поступака против бивших функционера, али су зато сви кадрови који су припадали вишим слојевима тоталитарних структура једноставно онемогућени да се више икада баве јавним функцијама у судству, тужилаштву, полицији и органима државне управе који подразумевају учешће у доношењу озбиљних политичких одлука.

У Немачкој је формирана државна агенција која данас има 1709 запослених, а чији је циљ стална истрага против бивших функционера источнонемачких безбедоносних служби. У суштини, овакав модел лустрације подразумева стални и системски напад, те  већина бивших функционера и сарадника Штазија једноставно живи у константној несигурности и губи вољу да се кандидује за функције у судству тужилаштву или било ком органу власти који доноси битне одлуке.

У Пољској је процес лустрације у току. Одлуку о спровођењу лустрације донео је 1991. године Парламент, а исту је је потврдио Уставни суд. Од 2007. године лустрацијом се бави посебна државна агенција.

Лустрација у Украјини је једноставно процес уклањања свих функционера из ранијег периода са било какве јавне функције, а у временском периоду од пет до десет година.

Сходно напред наведеном, резултати лустрације се разликују од државе до државе, али је свакако највећи ефекат јачање односно оснаживање кредибилитета Влада које су замениле корумпиране неспособне режиме који су им претходили.

Узимајући неспровођење лустрације у Србији до данашњег дана и формирање тзв. дубоке државе, Србији се строго препоручује хибридни модел лустрације. Конзистентан судски прогон функционера тоталитарних и посттоталитарних режима  формирање специјалне агенције за лустрацију која ће под сталним надзором и провером држати иста лица и општа забрана приступа садашњим и бившим функционерима у полицији, судству, тужилаштву, Влади приступа било каквој државној функцији најмање у наредних десет година. Све ово подразумева формирање посебних тужилаштава, посебних управа у оквиру полиције, специјализованог дела будуће службе за заштиту уставног поретка са сопственим персоналом. Наравно, подразумева се да овакве структуре претпостављају и снажну парламентарну контролу а у циљу спречавања личних освета и злоупотреба овлашћења. Исто тако у складу са хелсиншком конвенцијом потребно је лицима која су предмет лустрације обезбедити и уставно судску заштиту.

Питање лустрације у Србији више се не сме третирати ни само као политичко или правно већ пре свега безбедоносно питање првог реда, имајући у виду  појаву дубоких парадржавних структура која неће презати да у промењеним условима угрози ни живот функционера будуће државне власти, а што је на практичном примеру у Србији већ показано 2003. године.

Изјава Бошка Обрадовића да једноставно не вреди говорити о некаквом новом петом октобру а без јасног плана лустрације јесте путоказ у ком будућа власт једноставно мора ићи ако мисли да афирмише било какав облик демократије који не би био угрожен од нелустрираних структура које су временом само ојачале и инфилтрирале се у све поре политике економије и правосуђа.

Такође треба напоменути и изјаву Ханса Дитриха Геншера да је пад берлинског зида био само отварање врата, а лустрација пролаз кроз врата.

Србија се мора вратити на изворни пут демократије који подразумева парламентарну демократију модификовану учешћем општег бирачког тела у доношењу најбитнијих државних одлука. Морају се елиминисати утицаји структура које нагризају уставни поредак својим деловањем, а само захваљујући томе што држава никада није предузела ништа да их одстрани. Поштовање Устава мора бити и остати врхунско начело и у томе ћемо парафразирати Томаса Мора који је рекао да би био на страни устава чак иако би тиме штитио нечастивог јер је енглески Устав једино што њега штити од нечастивог.

Како бисмо били конзистентни у поступку спровођења лустрације, осим забране вршења јавних функција на начин и под условима који ће бити примена хибридног модела лустрације, јасно треба истаћи да ће Српски покрет Двери применити лустрацију према свим лицима који су обављали одређену дужност у јавним службама, државној управи, правосудним органима, али и били запослени путем партијских веза у истим а носиоци су лажних диплома.  Српски покрет Двери се у својој програмској оријентацији јасно залаже за борбу против лажних или купљених диплома и плагираних доктората и против акредитација високошколских установа које су издејствоване путем политичког утицаја. Последњи драстичан пример је Факултет друштвених наука који је обмањивао јавност  да има акредитацију и позивао кандидате за упис, а имао је дозволу за рад, те како је Српски покрет Двери оправдано оспорио такав упис обраћајући се Просветној инспекцији и министру просвете, науке и технолошког развоја, уследио је напредњачки сценарио. Уместо да Просветна инспекција поступи у оквиру законских надлежности, Национално акредитационо тело (НАТ) издаје уверење о акредитацији установе и уверења о акредитацији чак четири студијска програма, два првог и два другог нивоа. Акредитација по хитном поступку напредњачког факултета још један је у низу коруптивних активности овог режима, а лица која су учествовала у оваквим радњама свакако ће бити лустрирана. Директор Националног акредитационог тела, као и председник Управног одбора НАТ-а били су дужни да размотре сумње које је Српски покрет Двери упутио НАТ-у, али се нису чак удостојили да одговоре на врло аргументоване примедбе и сумње.

Што се тиче лажних диплома, оне ће се поништити у складу са законом. Међутим, треба направити јасну дистинкцију, једно је поништавање диплома, а друго је лустрација носиоца лажних диплома. 

И пре доласка Српске напредне странке на власт, постојала је спрега између политичара и универзитета, махом приватних, али је напредњачка власт напредно развила овај посао претворивши дипломе у робу, врло пожељну, јер је иста услов за обављање одређене јавне функције.

Приватних високошколских установа је све више, те је и могућност трговине дипломама израженија него икада. Тамо где владају лажне, односно купљене дипломе, царује незнање, те није ни мало чудно што не постоји сегмент у друштву који није захваћен овим опасним друштвеним вирусом лажи, незнања и превара.

Српски покрет Двери је потпуно изричит у лустрацији свих носиоца лажних диплома и плагираних доктората, те исти неће моћи да се у одређеном временском периоду запошљавају у јавном сектору, нити постављати на било које јавне функције. Успоставиће се строга контрола и надзор над овим лицима, међу којима су и министри, државни секретари, директори јавних предузећа, локални функционери.

Лустрација је један вид санкције, а истовремено и задовољење правде, те наш Покрет иде у сусрет очекивањима грађана, а то је управо спровођење лустрације као почетне фазе једног новог система у политичком животу Србије.

 

Миленко Пауновић и Гордана Церовић

Чланови Савета Двери за уставна питања, правду и законодавство