ЗАВРШНА ФАЗА ИСПИТИВАЊА
У тренутку писања овог текста пар вакцина улази у завршну фазу истраживања којом треба да се на већој популацији испита да ли је имунолошки одговор који је изазван вакцином суфицијентан да заштити од појаве COVID – 19. Осврнућемо се на вакцине које предњаче – оксфордска ChAdOx1-nCoV19, руска Gam-COVID-Vac и кинеска Ad5-nCoV. (12,13,14) Све наведене, припадају новој, алтернативној платформи конвенционалним вакцинама, тзв. векторским вакцинама за које се тврди да су потентније, да се брже развијају, али и да им је производња финансијски приступачнија. Па да кренемо редом.
ВЕКТОРСКЕ ВАКЦИНЕ
Шта су то векторске вакцине? У векторски вирус уграђује се ген који кодира синтезу и експресију жељеног антигена на вектором таргетираној ћелији вакцинисане особе (слика у прилогу). Као вектор често се користи аденовирус због неких погодности његовог профила – политропизма ( може да инфицира више ткива – око, респираторни, гастроинтестинални епител…), доброг индуковања и хуморалног и целуларног имунитета (не захтева додавање адјуванса), и безбедности (не изазива озбиљнију клиничку слику код имунокомпетентних). На основу способности векторског вируса да се репликује у циљаној ћелији, ове вакцине могу бити репликујуће или нерепликујуће, при чему репликујуће изазивају бољу имуну реакцију, али су мање безбедне, док су нерепликујуће теоретски безбедније, али је имуни одговор слабији. У случају горе наведених коронавирус вакцина, у векторски аденовирус убачен је ген корона вируса који кодира синтезу антигена тј. spike-протеина из његовог омотача (овај протеин се везује за ACE 2 рецептор хуманих ћелија и омогућава вирусу да инфицира ћелију). Векторски вирус уноси наведени ген у таргетиране ћелије вакцинисане особе које потом производе и презентују овај антиген имуном систему изазивајући имуну реакцију.
САМО ДВЕ ОДОБРЕНЕ ВАКЦИНЕ ДО САДА
Иако се, више од деценије, у многим светским лабораторијама интензивно ради на овој и сличним типовима вакцина, до 2019. године одобрене су само две за хуману употребу – Dengvaxia (против денге) и Imojev (против јапанског енцефалитиса). (15) Детаљнија анализа резултата истраживања, који итекако знају да изненаде, говори да је наше клиничко искуство о безбедности и ефикасности ове врсте вакцина још увек ограничено. Резултати студије која је обухватала 35000 испитаника управо за одобрену Dengvaxia вакцину , показали су да је ефектна у превенирању симптома код 76% особа, узраста од 9 до 16 година, а за које је лабораторијски доказано да су пре вакцинације већ били заражени једним од серотипова денге (постоје четири серотипа, када се особа зарази једним – од тог серотипа обично постаје доживотно заштићена, а на преостала три постоји краткорочни унакрсни имунитет, након тога инфекција неким од преостала три серотипа може довести до тешке клиничке слике и смртности).
ДЕНГА: ОПАСНИЈЕ АКО СИ ВАКЦИНИСАН
У Америци наведена вакцина није одобрена за оне који никад нису били инфицирани било којим серотипом поменутог вируса и који не живе у ендемским жариштима. Зашто? Јер се показало да вакцина опонаша примоинфекцију, па је инфекција вирусом након вакцинације имала два пута већи ризик за развој теже клиничке слике код вакцинисаних у поређењу са невакцинисанима. Клиничка студија је обухватала и децу и труднице. (16,17)
Друга, STEP и Phambili студија за аденовирус векторску HIV вакцину је необјашњиво као резултат имала виши степен HIV позитивних међу вакцинисаним него у невакцинисаној контролној групи, па је студија убрзо обустављена. (18) Каснијом анализом дошло се до закључка да је код оних који су пре вакцине имали развијен имунитет на аденовирус који је коришћен као вектор – вакцинација довела до пораста меморијских CD 4+ Т ћелија у слузници, а управо њих HIV и напада. (19)
„Цитокинска олуја“ представља непредвидиву, неконтролисану, јаку реакцију урођеног имунитета на неке инфективне (најчешће вирусне) и неинфективне агенсе, са појачаним ослобађањем одређених проинфламаторних медијатора –цитокина, чиме доводи до озбиљних мултисистемских оштећења. (20) Немали број радова сведочи да је управо цитокинска олуја одговорна за значајан број смртних исхода код оболелих од коронавируса а који су били без коморбидитета. (21) А, са друге стране, познато је да је и хумани аденовирус (који се користи као вирусни вектор) потенцијално потентни активатор цитокинске олује (праћене и дисеминованом интраваскуларном коагулацијом…), са такође значајним бројем објављених радова који указују на ову проблематику. (22,23)
ОПРЕЗ КОД ПАЦИЈЕНАТА СА ВИРУСНИМ ИНФЕКЦИЈАМА
По мишљењу неких од експерата СЗО , нека питања од критичног значаја, попут питања о рекомбиновању вирусног вектора са дивљим патогеним сојевима такође остају недоречена. (15) Вирусни вектор може стећи вируленцију и in vivo, или се може рекомбиновати са ендогеним вирусима, или са дивљим сојевима, или уколико дође до контаминације током производње. Код репликујућих векторских вакцина постоји и потенцијал за ширење вируса са вакцинисаних на невакцинисане, нарочито имунокомпромитоване. Ове вакцине могу бити патогене за имунокомпромитоване, а они су заправо и најугроженија популација током епидемија.
ПОСТАВЉАМО ПИТАЊА
Обзиром да се пацијенти са хроничним вирусним инфекцијама (hep B, hep C, HIV…) најчешће искључују током испитивања ових вакцина, следи разумно питање – да ли су оне безбедне и за њих? Не заборавимо да СЗО даје податак да тренутно око 250 милиона људи у свету има хроничну форму хепатитиса Б, а од тога чак 27 милиона није ни свесно да је инфицирано. (24) Да ли то значи да би пре вакцине сви требали да се тестирамо и на хроничне вирусне инфекције? Па, да ли се испитује безбедност истовременог примања новог типа вакцина са другим вакцинама из редовног календара вакцинације, нарочито са тзв.живим вакцинама (ММР)?
Још један од проблема је помињано постојање имунитета на вирусни вектор пре вакцинације, чиме се код неких доводи у питање ефикасност вакцине, а вакцинисани при том има лажну слику да је заштићен. (25)
Како проблем развијеног имунитета на вирусни вектор може настати и код ревакцина или код употребе друге вакцине која користи исти вектор, прибегава се потенцијалној употреби анималних аденовируса као вектора. (25) Ако хумани аденовирус Ad 12 има онкогени потенцијал код глодара, да ли смо сигурни да неки од анималних серотипова нису онкогени за људе? (26) Иако примена вирусних вектора има све већу и значајнију улогу и у терапији аутоимуних и онколошких обољења, намеће се и контра питање – да ли трансгени касније могу имати улогу у етиогенези неких аутоимуних болести код вакцинисаних? (27)
Констелацијом наведених примера и низа питања желимо да прикажемо о колико комплексном механизму се ради. Иако је напредак у овој сфери науке неспоран, неспорно је и непотпуно разумевање свих компонената у функционисању људског имунолошког система. Отуд и објективни разлози за забринутост. На многа питања треба дати одговоре пре него што се еуфорично стане у ред за грабљење вакцине и укључивање трећине своје популације у експеримент.
Прва два дела текста:
Примаријус др Милан Рогановић и др Марта Ковачевић: Имунолошки систем човека и нове вакцине – 1. део
Примаријус др Милан Рогановић и др Марта Ковачевић: Имунолошки систем човека и нове вакцине – 2. део
Извор: Стање ствари