Последњи напад на председника Бошка Обрадовића и на Двери, медијски отворен на Инстаграм профилу председника СНС-а, распламсан у тзв. независним медијима, једва дочекан на друштвеним мрежама а здушно подржан од режимских медија, показао је много више од онога што су намеравали нападачи на Двери и председника Обрадовића.
Ови напади, са свих страна, показали су колико је опасно бити против Картела који је створио и бившу и актуелну власт и колико је опасно бити Трећи пут између садашње и бивше власти. Харанга против председника Обрадовића и Двери осветлила је сагласје псеудо-демократа и псеудо-патриота који редом пљачке, редом издаје, са непромењеним актерима, Србију држе у „кавезу“ последњих 30 година. Показали су колико је тешко бавити се политиком без контролисаних медија, без пара и без ментора, без позива на састанак са Палмером, а без заслужене милости Картела. Напади су показали колико се у јавности мало разуме да у једној политичкој партији одлуке могу бити донете и демократски, као што одлуку о одласку на састанак са политичким врхом Републике Српске није донео председник Обрадовић аутономно, већ је ту тешку одлуку донело Председништво Српског покрета Двери, свесно медијског напада који ће уследити. Открило се и колико је скупо бити за лустрацију и одузимање политичким профитерством стечене имовине, колика је цена Промене система чији су Двери промотер на политичкој сцени Србије, да је опасно бити против присилне вакцинације и тоталног надзора, бити против Рио Тинта, за подршку домаћим привредницима, против безглавог срљања у ЕУ која нас неће, за забрану називања српског народа, Републике Србије и Републике Српске геноцидним, тражити да држава стане иза Резолуције о геноциду над српским народом у 20. веку, показале су лице Картела који је Србима, забранио да буду патриоте у сопственој земљи. Пре свега, ови су напади показали да Бошко Обрадовић не смета само режиму, већ да смета и опозицији. Због чега?
Актуелној власти, по природи псеудо-патриотској и нео-либералној, а посебно Александру Вучићу, председник Српског покрета Двери Бошко Обрадовић смета зато што има појаву, патриотски став и програм, праву диплому, као и лидерску харизму да може да му се супротстави у сваком смислу. Бошко Обрадовић једини од опозиционих лидера није био на власти и владајући режим не може да му прикачи етикету бившег режима или било каквих афера. Такође, бирачи СНС одлично разумеју Бошка кад прича, све што он говори они интимно подржавају и у тренутку када попусти притисак на бираче они ће се лако определити за Двери. Зато СНС доживљава Двери као највећу опасност, јер велики број бирача СНС подржава програм Двери и у Обрадовићу препознаје снажног патриотског лидера. СНС зна да јој не прети опасност од бившег режима и са грађанске стране политичког спектра, већ да – као Милошевића – и Вучића може да победи само доказани патриота, а то је управо Бошко Обрадовић.
Са друге стране, опозиција не воли Бошка Обрадовића из сличних разлога као и Вучић. Млађи је, боље изгледа и говори од већине лидера опозиције, никада није био на власти и није компромитован као неки од њих, има харизму, људи му верују и прате га. То су најбоље показале опозиционе демонстрације претходних година, чији је он неформални вођа био. То је такође показао и његов 11-дневни штрајк глађу испред Народне скупштине када је био спреман да жртвује своје здравље зарад општег интереса, што су људи препознали и свакодневно му масовно изражавали поштовање због тога. За то време нити један његов опозициони колега није смео да седне поред њега и придружи се овој борби која би засигурно спречила прошлогодишње лажне изборе – да су штрајку глађу приступили сви народни посланици и лидери опозиције, као и бројне јавне личности, као што је раније било и договорено на састанку Савеза за Србију. Бошко такође има велику популарност међу женским бирачима, а то је као што знамо веома важно за успех у политици.
Ту негде почиње и нека врста љубоморе према Обрадовићу, сујета почиње да ради код већине њих из опозиције који не желе да прихвате његово природно и ненаметнуто првенство већ би да га елиминишу. Супротно ономе што је урадио Зоран Ђинђић 2000. године када је схватио да мора да гурне Коштуницу у први план борбе против Милошевића, садашњи лидери опозиције гурају себе иако знају да нико од њих нема харизму да може да победи Вучића. Ако не Бошко Обрадовић онда свакако неко попут Бошка Обрадовића једини има шансу да се супротстави и победи Вучића. Али, зашто бисмо тражили другог када овога већ имамо?
Садашњи и бивши режим очито сарађују у томе да заједно не дозвољавају да се на политичкој сцени појави било ко ван њих и угрози поделу карата између њих. Бошко Обрадовић је то учинио и зато толико смета свима. Уосталом, он је један од ретких ко може да се кандидује за председника Србије а да није био део ни бивше ни садашње власти, да за њега могу да гласају и бирачи власти и бирачи опозиције. Можда је то разлог све већих напада на њега.
Проф. др Тамара Миленковић Керковић
Потпредседник Српског покрета Двери