У свим релевантним истраживањима о положају младих у Србији, истичу се готово идентични проблеми: незапосленост, немогућност стамбеног осамостаљења и напредовања на послу, негативна селекција, корупција, неповерење у институције, погрешан систем вредности…
Међутим, највећи број младих људи не интересује политика нити било какав други друштвени активизам, а добар део њих жели да трајно напусти земљу.Како смо дошли у ову парадоксалну ситуацију? Разлога је много, али треба навести поједине: криза породице као основне ћелије друштва, нуспојаве у процесу образовања, медијско слуђивање, нови светски трендови и доста стресан савремени начин живота… Ипак, чини се да свему наведеном претходи главни разлог – у Србији се у последњих 30 година није догодила права промена система. На основу овог закључка следи ново питање: „А ко треба да спроведе ту промену система?“ Решење ове дилеме, на први поглед, је прилично једноставно. Када би сви (буквално сви) млади људи од 18 до 29 година учествовали у највећем празнику демократије односно изашли на изборе и гласали без принуде и по сопственим уверењима, тренутна катастрофална власт била би резултатски демолирана и врло брзо промењена, само уз помоћ оловке и без насиља. А да би ти исти млади људи схватили значај избора, неопходно је да претходно имају свест о значају друштвено-политичког промишљања и деловања.
Стање апатије и безнађа као производа токсичног политичког имагинаријума је евидентно и разумљиво( нарочито из перспективе младих ), али свакако да одговор на све то не може бити дефетизам, пасивност и константни песимизам. Млади су кроз целу светску историју били основна и главна снага свих промена и то је заиста процес дугог трајања. Важно је и истаћи чињеницу да промене никада није покретала већина, већ мале групе добро организованих појединаца који радом и залагањем успевају да створе критичну масу. Зато је важно инсистирати на активизму младих и промени политичке свести код оних који могу и морају изнети политичке промене. Такође, младалачки ентузијазам осим у сфери политике, мора бити више артикулисан и у НВО сектору кроз различите хуманитарне, еколошке, културне, спортске и друге друштвено-одговорне акције. Поред тога, од великог значаја су и локалне канцеларије за младе које морају бити доступније и приближније онима због чијих су потреба и права основане.
Добро позната флоскула – „не бавим се политиком“, не мења чињеницу да се политика бави управо особом која то изговара и да у највећој мери одређује квалитет и стандард живота сваког појединца. То не значи да сви млади људи треба да постану професионални политичари већ да се сопственим друштвено-политичким активизмом изборе за делотворан политички систем и стварање што бољег и квалитетнијег места за живот себи и својој породици.
Радују бројни позитивни и конкретни примери самоиницијативног организовања младих као и појаве успешних и предузимљивих појединаца (посебно на локалном нивоу) који потврђују да млади заиста могу (ако хоће) да промене бројне ствари. Бити друштвено-политички активан у ово време је дужност и обавеза свих нас који волимо Србију. Они који су нам одбранили земљу и сачували слободу живели су, радили и борили се у много тежим околностима и условима од наших, па ипак нису одустали и то је суштина њиховог успеха. Све наведено није никаква бајка или успаванка већ историја нашег народа препричана у једној реченици. Стога је бесмислено да ми данас, након свега, тражимо разноразне изговоре за пасивност и тзв реални песимизам. И када нас бројни проблеми, искушења и изазови тренутно демотивишу, сетимо се слогана соколског омладинског покрета:
Устај, живи, бори се, не клони!!!
Ранко Радовић
Председник омладине Двери