Почетком августа ове године, боравио сам у Новом Саду и том приликом посетио Музеј присаједињења који сведочи о борби нашег народа у Војводини за ослобођење и уједињење са матицом. Место које вас враћа у славну прошлост и дане када се цео слободарски свет дивио величанственој и херојској борби наших предака.

       Кустос музеја скренула нам је пажњу на један занимљив експонат – књиге са потписима десет хиљада Српкиња поднетих Угарском сабору као подршка да се у српским школама не уводи настава на мађарском језику. Дакле, пре мало више од једног века, Српкиње тог времена су имале свест о томе колико је важно да њихова деца слушају наставу на матерњем језику, а не наметнутом службеном језику званичне државе. Овај догађај неопходно је посматрати у контексту удруживања Српкиња и формирања организације „Коло српских сестара“ као кровне женске институције патриотско-хуманитарног и културно-просветног карактера. С тим у вези, потпуно је разумљиво зашто је за прву председницу изабрана Савка Суботић, угледна Српкиња из Новог Сада и личност која је свој живот посветила борби за права жена. Важно је поменути и друге значајне осниваче ове чувене организације као што су: Надежда Петровић, Драга Љочић, Делфа Иванић, Катарина Миловук, Анђелија Станчић, Љубица Луковић итд.

Искрена љубав и оданост отаџбини као и незаустављива мисија са циљем да жене у Србији живе квалитетније – у једној реченици су идеали Кола српских сестара. Њихова величина се огледа у томе што су схватале да су њихова женска права и привилегије неодвојиви од борбе за ослобођење и уједињење народа коме припадају. Високообразоване жене, остварене у својим професијама, најпре су се бавиле организовањем хуманитарних концерата и изложби, донаторских вечери и балова, образовних курсева за девојчице и девојке, али се нису либиле да током ратова буду на првим линијама одбране где су помагале као болничарке и у логистици. Многе су и страдале и тако уградиле себе у темеље независне и слободне Србије.

Међутим, каква је улога савремених феминисткиња код нас и шта је у фокусу њиховог активизма? Зашто је данас готово немогуће да се око једне важне националне теме окупи и хиљаду, а камоли десет хиљада жена?

Сагледавајући опште стање у Србији, стиче се утисак да највећи број људи уопште не схвата колико су разорне последице радикалног феминизма по државу и друштво у целини. Модерне боркиње за људска права (по њиховој перцепцији то нису права народа коме припадају) део су ширег, глобалистичког покрета чија се агенда континуирано спроводи последњих 30 година. Њихов идеолошки основ је сурови неолиберализам који је у суштини изразито тоталитаран. Стога су политички ставови домаћих радикалних феминисткиња усаглашени са менторима, а по њима: „Косово је независна држава, ЕУ и НАТО немају алтернативу, Срби морају да се суоче са мрачном прошлошћу и не смеју негирати геноцид у Сребреници, мигранти су јадни и безопасни људи, ћирилица је писмо прошлости, СПЦ треба да има статус НВО, а хомосексуалци треба да имају право на брак и усвајање деце…“ Ово је само део политичке агенде, а важно је истаћи да се радикални феминизам у великој мери прожима са родном и идеологијом хомосексуализма, што и пракса потврђује.

Свему наведеном свакако претходи редефиниција мушко-женских односа где доминира наратив по коме процес еманципације и даље није завршен. Подстиче се индивидуализам и конформизам, а жртвовање зарад љубави и поштовања се исмева и сматра бесмисленим. Појмови попут брака и породице се оцењују као реликти прошлости јер „шта ће нам папир?“ и посматрају се као пролазне категорије, а не као основне ћелије друштва. Искључивост радикалних феминисткиња види се и у односу према деци и потомству јер се трудноћа пореди са тешкоћом, изгубљеним временом и непотребним променама на телу, а све наведено је у супротности са њиховим култом „ вечно младих, вечно лепих и вечно богатих“.

Потенцира се константно урушавање достојанства мушкарца, а фаворизују само оне жене које су по мери радикалног феминизма. Ако пажљиво анализирамо садржај у медијима (таблоиди, часописи, портали, ТВ емисије, подкасти, спотови, рекламе, серије и филмови), а они су главно оруђе ових тоталитариста, јасно ћемо уочити идеје које су као по правилу антипородичне и антисрпске. Притом, оваква теза нема утемељење у некаквим теоријама завере, већ је веома прецизна и јасна, на основу садржаја који се производи и нуди. Зато ће и последице радикалног феминизма бити несагледиве уколико се не пронађе јасан формат отпора овој друштвеној пошасти и понуди права алтернатива. Међутим, не морамо се враћати далеко у прошлост и бити нарочито креативни при проналажењу решења. Довољно је да паметно искористимо могућности савремених технологија и сазнамо како су се некада жене у Србији избориле за своја права, а да притом нису занемаривале заветну идеју свог народа и вредности које су га кроз тешка времена очувале. Само такве феминисткиње могу бити узори и примери нашим женама.

 

Аутор је председник Омладине Двери