Претпостављам да је већина читалаца овог текста чула за изреку: „Када уђеш у погрешан воз, свака станица је погрешна.“ И управо у том контексту, како би на време изашли из погрешног и захукталог воза који нас води у станицу под именом – биолошки нестанак Србије, важно је да одмах на почетку разјаснимо једну дилему. Често се може чути на нашим медијима и у јавном простору, а она гласи : „Зашто се у Србији не рађа више деце, односно зашто нам је наталитет у паду већ више деценија?“ Апсолутно погрешно постављено питање.

       Како би највећи проблем наше земље почео ефикасније да се решава, неопходна је права и истинита дијагноза, а она би могла би да се дефинише на следећи начин: „ Зашто у Србији нема довољно здравих и квалитетних веза и бракова?“ (управо је то предуслов за повећање наталитета). Потпуно је бесмислено очекивати да ће се реалност демографске катастрофе променити све док су институције брака и породице маргинализоване, релативизоване и обесмишљене. Чињеница је да су мушко-женски односи, посебно у 21. веку, изузетно комплексни и стиче се утисак да су одређени процеси подстакнути радикалним феминизмом, готово неповратни. Званични наратив се базира само на хедонизму, конформизму и индивидуализму и у таквом свету прича о браку који траје до краја живота и породици са више деце дословно звучи као бајка. Зато је важно нагласити да је питање повећања наталитета у Србији, пре свега вредносно. У прилог тој кључној тези иде и чињеница да наталитет драстично опада у земљама које имају висок БДП и где грађани имају одличан животни стандард, што можда на први поглед изгледа нелогично, али је јасно да је појам неспремности на жртву, односно злодух времена главни фактор таквог стања. Такође, општеприхваћени тренд је да смисао брака, породице и вредности као што су љубав, пожртвовање, оданост, верност, па чак и осетљива питања сексуалности тумаче они људи који су миљама далеко од свега поменутог и који су заправо инструмент у служби мењања свести нашег народа.

Дакле, промена друштвеног амбијента и званичног наратива у коме би доминантна тема била здрава и одржива веза између мушкарца и жене, а потом и брак (уз разумевање времена у коме живимо, али и очување традиционалних и породичних вредности) била би добра полазна основа за решавање овог највећег проблема наше државе и народа. У то морају бити укључени апсолутно сви друштвено-политички чиниоци, као и све институције од националног значаја. Наравно, ова тема мора бити и прва на листи приоритета сваке наредне извршне власти, односно повећање наталитета мора бити главни циљ државотворне стратегије у будућности.

Поред вредносног аспекта, важно је раст наталитета сагледати кроз стамбено-пословну и политичку призму. Прошла су времена када је неколико генерација живело заједно под истим кровом. То данас није реално. С тим у вези, стамбена самосталност младих је такође важна када говоримо о овом проблему. Поседовање породичног дома представља сигурност која је у, тренутно веома сложеном и тешком времену, заиста неопходна. Одређени број младих ће по природи ствари наследити имовину од родитеља или других сродника, међутим већина и даље нема решено стамбено питање и то их логично спречава да се упусте у формирање породице. У том смислу, улога државе мора бити про-активна са низом конкретних мера. Одређена већ постоје и треба их свакако похвалити и подржати, као што су: изградња јефтиних станова за младе и бесповратна средства за куповину сеоских кућа. Наравно, потребно је још иновативних мера оваквог типа које ће додатно убрзати решавање проблема јер је времена све мање.

Финансијска подршка младима је такође значајна и у том смислу треба истаћи мере попут повећања родитељског додатка (највећи до сада) и неограничен број покушаја вантелесне оплодње о трошку државе, као и повећање старосне границе за жене. Објективно гледано, све наведено је конкретан и позитиван искорак у вези повећања наталитета, али истовремено треба подвући да се са реализацијом морало почети много раније и да без уважавања вредносног аспекта ове теме, није реално очекивати велике резултате. Повећање наталитета је повезано и са пословном понудом и платежним могућностима младих, али услед непостојања озбиљне економске стратегије, они који су главна репродуктивна снага принуђени су да напуштају земљу незадовољни реално ниским платама и свеукупном криминалном и недемократском ситуацијом у Србији. Актуелна власт се хвали статистиком и графиконима, али све делује као озбиљна фатаморгана – колико људи реално познајете чије је плата преко 500 евра?

Истине ради, треба рећи и да је огроман број младих друштвено-политички неактиван што може погодовати само онима који не желе никакву промену, а камоли промену комплетног система. Зато је важно подсећати младе да су управо они та покретачка снага и промена коју желе да виде у сопственој земљи. С друге стране, погрешно је очекивати да држава мора сваком понаособ на пронађе посао јер то није у сагласју са принципима савремене економије и тржишног пословања, али ни са нашим историјским искуством. У прошлости смо били народ предузетника и независних сељака који су били свесни драгоцености слободе и спремни да за одбрану својих вредности и уверења плате високу цену. Успешни људи из различитих сфера (нарочито бизниса) доказ су да се знање, труд и рад увек исплате и на томе треба инсистирати у комуникацији са младима. Оно што јесте обавеза државе тиче се стварања друштвеног амбијента као и јасне и одрживе стратегије економског развоја базиране на знању, људским потенцијалима и природним ресурсима које поседујемо. Усклађивање образовања и привреде, позитивна селекција и укључивање младих у систем односно подизање животног стандарда, омогућиће да они најпре остану у Србији што су главни предуслови како демографског тако и економског раста.

На крају, када говоримо о мерилима успеха одређене власти, од користи нам могу послужити речи великог француског мислиоца Жан Жак Русоа: „Шта је сврха политичког удруживања? Одржање и благостање самих грађана друштва. Несумњиво је најбоља она влада под којом се грађани рађају и умножавају, а најгора је она влада под којом народ изумире и нестаје .“

 

Аутор је председник Омладине Двери

Ранко Радовић