Где смо ми данас као друштво и колико су нам битне породичне вредности? Да ли осим повремених узвика – потребно је повећати наталитет, заиста о томе бринемо и да ли је ову власт уопште брига како данас живе породице са троје и више деце?
Такве породице у реалном животу немају никакву помоћ од ове државе, медија, или било каквих организација – јер данас није популарно имати више деце. Породице са више од троје деце су осуђене данас на то да их друштво критички гледа и заправо осуђује са најчешће постављеним питањем – “зашто сте их уопште рађали када кукате?“
Данас живимо у ери наметнутих вредности, као што је јурњава за новцем, проводом, комфором, луксузом, каријером, једним општим егоистичким погледом на живот. Породица, брига о деци, родитељство – све је то гурнуто у запећак. Васпитање деце се пребацује на вртиће и школе или улицу а родитељи се све мање баве децом, усмеравају их да се забављају на телефонима, јутјубу и популарним друштвеним мрежама.
Ем се не рађамо и изумиремо као народ, ем стварамо нову генерацију отуђених људи којима, колико сутра, реч породица неће значити ништа.
Као мајка четворо деце због оваквог поремећеног система вредности често наилазим на неразумевање околине и послодаваца. Од једне плате мога супруга ми дефакто не можемо да живимо, као ни од дечијег додатка који у Србији износи 3.047 динара о детету. Да добро сте прочитали. Тако да ја за четворо деце добијем нешто више од 12.000 динара…
Због оваквог односа државе тражим посао и заиста желим да радим, али одмах кад чују да имам четворо деце послодавац ми се више никад не јави. Покушала сам да отворим приватан бизнис, наиме бавим се креативним радом, али за покретање било каквог бизниса те врсте треба вам у старту више од 2.000 евра…
Не желим да живим као социјални случај нити да сутра мојој деци не могу да приуштим да се школују или летују. Да ли је ненормално желети да са породицом одете понекад на ручак или уписати их на неки спорт?
Управо се намеће супротан закључак не, није .Будите задовољни са платама од 200 евра или се пакујте из ове земље.
Не желим такав живот јер сматрам да породица мора да буде на првом месту у друштву. Зато сам и ушла у Српски покрет Двери, који ставља породицу на прво место и једини то ради искрено од првог дана. Једино су Двери зацртале да ће кад дођу на власт основати Министарство за бригу о породици.
То ми даје снаге да издржим још мало и да не одем „трбухом за крухом“ из ове земље. А многи су већ отишли или се увелико пакују.
Ја још желим и имам снаге да се борим, и ево са децом сам шетала на протестима више од годину дана и по киши и по снегу – јер не желим да уместо моје овде расту нечија друга деца. Не прихватам оно што нам намеће политика ове власти.
Розалија Чабради Бандулаја, члан ГрО Двери Нови Сад