Овај свет више никако не може да се сања. Он је постао скоро непробојно тврд у својој опорој појави.

Упркос томе што сам, по слабости људској, сагласан са ставом либералне политичко-моралне замисли да би свакоме требало омогућити сопствени избор, што је иначе и природно залеђе слободе, осећам потребу да кажем своју реч у вези са захтевом савременог духа света поводом Закона о истополном браку.

Осећам мрак чељусти

Који ми очи отвара

Видим

Видим не сањам

(Познанство, Васко Попа, 1953)

 

         Разлози који се у овом случају потежу као оправдање конкретне замисли, а односе се на неусловљеност избора и мишљења и делања, нису меродавни, јер би са истом аргументацијом (право на слободу, на субјективни доживљај сопственог тела или сопствене свести, тј. односа према себи и свету) било који преступник могао да изађе пред јавнoст и тражи своја права. Врло брзо бисмо дошли до тога да убица може с правом да убија, отимач да присваја, рушитељ да скрнави, силоватељ да се иживљава и наслађује над жртвом, а да све то да не подлеже скоро никаквој казни. Не будимо лицемерни дозвољавајући једнима да остварују своје жеље, док се другима отворено ругамо због одбране својих људских (моралних, биолошких, естетских, медицинских, па и онтолошких) начела. Чему уопште прикривање иза слова закона и доношење „правних” аката, кад је прилично неограничена моћ у игри. И ја сам човек грешан и прегрешан, али не желим да свој наопаки терет постављам као изричити узор другоме.

Аргумент је средство логике и кључно оперативно оруђе човековог света заснованог на просветитељском разуму. Софисти, овејани трговци памећу, то врло добро знају. И ја могу да се „аргументовано” осећам као камен или сунце, али ја нисам ниједно од тога. Није свака помисао остварива. Тек тад би настао хад међу нама.

Живимо у различитим приватним световима којих је онолико колико и нас, али само у једном заједничком. Oвим Законом потиремо постојање људске заједнице на земљи, јер ако се не рађамо, како ћемо постојати. Брак између мушарца и жене требало би да буде усмерен ка чедорођу (осим у екстремни случајевима неродности, али то није ни за какву осуду, јер тој немогућности људска воља не даје маха нити у њој учествује, а није за осуду чак и ако супружници не желе децу), па је зато рађање светиња. У оваквом поретку настанка људског живота (спајање двоје разнополних људи) можете дати одушка и принципу задовољства, али од заједничког душевно-телесног материјала створити и новог човека, док у истополним заједницама ово друго нужно одсуствује. Могућност да се плод добије вештачким путем добра је само уколико је то човекољубиво снисхођење надомештању бездетним родитељима да остваре ускраћену им природну жељу, али лабораторијско истраживање, како би се опонашао чин новог стварања по суштини, једнак је разлагању исте те суштине. Није реч о безазленој игри и намери да се нешто постојеће побољша, већ да се уведе у сопствену негацију. Парменид из Елеје нам је, још пре 2500 година, у оквиру свог мисаоног концепта, оставио гносеолошки афоризам (Биће јесте, а не-биће није) коме би било бесловесно нешто смисаоно порећи. Овим Законом и „научно-етичким” аргументима који га подупиру потиремо чак и простодушне биолошке категорије постојања. Као да смо и против њих отворили фронт последње битке. Није све традиционално завредило презрење нити све модерно дивљење. Чини ми се да је данас и само биће угрожено.  

На небројене начине лучимо сваковрсне отрове у видљиву природу, ону Велику матер у коју се посведневно заклињемо, у коју толико верујемо и од које добрим делом (телесно) живимо. На исто толико начина се и робовласнички односимо према њој. Зашто бисмо онда тровачко-трговачки, са изразитом меркантилном свешћу, устукнули пред невидљивом (душевно-духовном) облашћу постојања? Све се може подвести под трговачки рачун, чак и смисао. Златно руно истински генијалног Пекића, зар не?

Ми смо својим поступцима, од којих је истополно удруживање најгнуснији, подигли устанак против природе о којој толико говоримо и коју толико поштујемо као једини залог нашег постојања. Дакле, не морамо говорити о узвишенијим разлозима, рецимо метафизичке или религиозне природе, о ономе што надилази нашу уобичајену представу о сврси људске егзистенције (да ли само човекове?). Од сасвим природно (уопште не мора бити од Бога нам дата, а јесте) усађене тежње, чак и у нижим облицима живота (биљном и животињском свету), да се дар постојања умножава, дошли смо до потпуне негације тог истог живота, јер се он, једноставно, овим актом укида! Не морате бринути о другом, брините само о себи и свет је ваш! Не постоји ужаснија порука од ове.

Осим муже- и женолоштва постоји и скотолоштво (oднос са животињским породом – оно што је ван људског рода, из-род). И то је човек опробао у својој историји. У нашем језику глагол котити углавном подразумева доношење на свет младунаца животиња, не и човека, док именица скот означава четвороножну животињу. Није свако општење ни смислено ни добро. Но, да ли више верујемо у смисао и добро? Да ли више верујемо у било шта осим негације свега? Ништа ново под капом небеском и историјским сунцем људског рода. Додуше, нови су јачина којом смо се обрушили на основе и природе и човека, као и протејска делатност идеје уништења. О односу према Богу нити помишљам нити говорим. Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али све не иде на добро (Прва посланица Коринћанима 10, 23).

Полност никако не смемо осуђивати (ни онда када јој сврха није зачеће, иако је то њено најчистије и најсмисленије лице), али изокренуту намеру морамо ставити на тас егзистенцијалне ваге. Није човек овде да би рушио, већ да би чувао и природу и себе и друге. У томе се огледа његово господарство, али и господство, на земљи. Наше је да обделавамо дати нам дар постојања (који подразумева и смислену телесну привлачност између мушкарца и жене), да будемо циљ једни другима, а не средство пожуде. Понегде се и сама та реч, самим тим и оно што она означава, тумачи као оно што се односи на пуност (пуност-полност = плност; на основу гласовне промене у српском језику /прелазак л у о/ која омогућава овако мишљење, иако га не чини нужно тачним). У сваком случају, брак између мушкарца и жене, било у њему закона постеље или не, деце или не, Света је Тајна.

Побуне Содоме и Гоморе и Донасена Франсоа (маркиза де Сада) нису ништа ново, али би ваљало видети како су се завршиле (за оне који не верују у причу о градовима на обалама Мртвог мора и њиховом удесу, де Сад је и те како историјска чињеница која се не може осумњичити за непостојање или измишљотину). Зашто бисмо устукнули пред оним што смо већ окушали? Човеков пад је бескрајно дубок. Корените и каткад застрашујуће промене генетског (али и друштвено-моралног) инжењеринга, под изговором напретка човечанства зарад среће и благостања или постизања „свесности новог доба”, могу да буду стрмоглаве литице погубљења. Желимо ли да уништимо темељ на којем стојимо? На сву срећу, то није у људској надлежности.

У породици су заступљени сви видови односа: педагошки, социјални, личносни, сазнајни, парадигматски, развојни, религиозни, полни, дечији, андрагошки, саборни. Она је једина истинска слика заједнице. Није случајно, а још мање погрешно, речено да је породица црква у малом и да су сви чинови у оквиру ње симболична слика више стварности који све чланове  позивају у заједницу за Једно. У том контексту можемо призвати и гласовити фрагмент Хераклита Ефешанина: Ако послушате не мене, већ глас разума, мудро је сложити се да је све – Једно (Космологијски фрагмент, 50). Породица је родно место јединства мноштва различитих личности, али и видљивог и невидљивог, мушког и женског, трпељивости и разумевања, подршке и жртвености. Она нас учи да без другог нема ни нас. То је њена кључна улога у друштвеном и целокупном овоземаљском животу. Ако очувамо њу, очуваћемо и човечанство. Рат уопште није наиван. Темељи су у питању. Нама је потребно унутрашње уточиште од надолазећег нереда, од грозоте човекомрзачке имагинације. Стога, брак и породица, као једна од светиња, на првом месту. А свако нека бира по мери свог простора у којем и за који живи. Наметање унитарности је терор. А против терора се бори. Требало би, ма какво време било, ма какав дух из њега провејавао, последујемо оним речима чудесног византијског иконографа Грка Теофана које је, према предању, казао преподобном Андреју Рубљову: Увек морамо створити једно дело више него што они могу да униште. Чак и да предање није тачно, речи и те како јесу. Не будимо тупоглави и слепи док не буде касно.

Но, упркос доброј намери, молим Господа да се ни мени ни другима не догоди оно што рече Апостол: Kaд се грађаху мудри, полудјеше. (Посланица Римљанима 1, 22) Некако подозревам да се ништа неће променити, да ће све остати као што је и сада, али да ће се збити нека промена која ће нас или излечити или коначно избрисати из Књиге живих. Рекох само да не буде да бих нем пред собом и светом. Остало је у допуштењу Онога над нама.

Аутор је професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку.

 

Извор:ФЗНД

Фото: Пиксабеј