„Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба,

да стечемо себи име, да се не бисмо расејали по земљи.“

Прва књига Мојсијева 11:4

     

     Театар апсурда зван процес евроинтеграција земаља Западног Балкана у последњих је месец дана све ближи свом завршном чину,  вероватно и ближе катарзи. У безмало двадесет година дугој историји европског „похода на Западни Балкан“  или балканског „дугог путовања у Јевропу“  званичници Европске Уније  били су декларативно  за процес проширења , а руководства земаља кандидата  су приљежно и беспоговорно  спроводила  или покушавала да спроводе реформе и испуњавала  бесконачне услове из Споразума о стабилизацији и придруживању.

    Јесења изјава  француског председника Макрона да се Европска Унија налази на ивици понора, да се Европа мора окренути себи, уместо да наставља неефикасни процес проширења, дата је само неколико дана након што је Савет Европе одбио даље преговоре  за  приступање Северне Македоније и Албаније Европској Унији. Ова изјава уследила је након дуге кризе у мучном  двадесетогодишњем процесу  тзв. „придруживања земаља Западног Балкана„ који је сматран бесповратним и безалтернативним.  Довођење у питање кредибилитета и искрености европских преговарача,  питање поверења у исход  овог процеса, сумње у бесконачна „отварања поглавља“ и критике постављања увек нових политичких услова земљама кандидатима, дуго су сматране врхунском антиевропском јереси оних који би себи дозволили да понесу епитет евроскептика.

      Председник земље у којој је идеја о ЕУ рођена, изјављује да се регионална заједница европских народа суочава са највећом кризом до сада, да се налази на „ивици амбиса“ (Економист, 21.октобар 2019.), да је „крајње време за буђење“  као и да су Европској Унији, пре било каквог даљег проширења, потребне структурне реформе.

То не оставља сумњу да су се циљеви политике ЕУ променили.

Даље, Макронова изјава о „можданој смрти НАТО-а“, а након изјаве америчког председника Трампа у Уједињеним Нацијама, по којој  „будућност припада патриотама, а не глобалистима“ (Гардијан, 24.септембра 2019.) јасно говори о промени у односу снага између евроатлантиста и суверениста.

Ништа више након ове две изјаве неће бити исто.

Тиме је означен и крај ере у коме је ЕУ била „пут без алтернативе“,  а изрази “приступање“ , „стратегија проширења“, „дијалог“ и „компромис“ беспоговорне дневне мантре бриселске Вавилонске куле.

Након овог заокрета политика Европске Уније више неће бити иста, а проширења ЕУ, вероватно, неће бити.

И Србија и остале земље у региону треба да ову реалност прихвате. Нити ће се ЕУ даље ширити, нити услове које ЕУ тражи, земље из региона испуњавају. Потребни су нови облици сарадње између ЕУ и досадашњих земаља кандидата за приступање ЕУ.

 

проф. др Тамара Миленковић Керковић, потпредседник Српског покрета Двери