Данас је први септембар. Деца се, иако жељна дружења, углавном нерадо враћају читању и рачунању али исто то, додуше у реалној форми под великим оптерећењем, су у последњих месец дана прошли и родитељи. Задатак који су сами себи постављали ишчитавајући цене и калкулишући са кућним буџетом гласи овако: „Колико чегa родитељи могу купити будућим ђацима у земљи која је и без пандемије Корона вируса политику, јавне наступе званичника и нашминкану статистику ставила изнад реалног живота и потреба грађана.“

     Ову једначину са више непознатих из године у годину родитељи решавају на једвите јаде, без суштинске помоћи државе и институција. Помоћ коју држава и локалне самоуправе пружају родитељима школараца креће се искључиво у оквиру интереса владајуће касте, а њихов интерес базира се на формирању што чвршћег односа зависности између одређених социјалних група и структура власти. Ситним бенефитима исте ће обавезати да једног дана, а он по нашем Уставу долази сваке четири године, подрже оне који их „хране и држе у животу“. Овај специфични облик симбиозе у коме сигурно једна а неретко и обе стране паразитирају на рачун трећих, комплетно друштво повлачи у стање свеопште апатије коју повремено прекину изјаве званичника, попут оне још увек актуелног министра Шарчевића да ђаке очекују драконске казне уколико у школама не буду носили маске. Деци која су већ довољно истраумирана самим тим што су им родитељи без посла, што се уџбеници и градиво разликују од школе до школе, што наставници на часове долазе препуни личних брига, што се кроз школска дворишта неометано шетају заштићени дилери, горе поменуте претње у свом арогантном стилу изнео је човек који напада новинаре, вређа студенте, са подсмехом говори о вршњачком насиљу и на крају крајева, човек који није био у стању, да ни у нормалним околностима-пре појаве Короне, организује полагање матурског испита.

И док се уместо физичке предлаже социјална дистанца, док се ђаци обавезују да носе заштитне маске и седе по један у школским клупама, вашари, дискотеке и аква паркови су препуни, а чланови кризног штаба седе по кафићима и све то без маски наравно.

Али да оставимо тему дисциплиновања деце по страни (иако је то врло важна тема) и да се на тренутак окренемо нејасном односу Министарства просвете према школском програму и школству у целини. У том светлу чини се да честе промене наставног плана некако као да иду на руку издавачима па би „злонамерни“ рекли да су и измене школског програма такве да у њима интерес имају само издавачи и они који су са њима дослуху, а на те измене де факто и  утичу, док ђаци и њихови родитељи због свега тога трпе велику штету. Уз свеске, прибор, ранац, замену патика и јакне које су се похабале или Богу хвала омалиле, уџбеници представљају вероватно појединачно највећу ставку, а ако све то помножите са два у случају да сте родитељ два школарца лавиринт у коме сте делује још компликованије, а једначина са почетка текста као алгебра без решења.

Ова недокучива енигма „првог септембра“ која, као што већ знамо, представља опстанак људи у ситуацији када утрошак ресурса превазилази расположивост истих не завршава се поласком ђака у школу. Крај лета традиционално са собом повлачи и егзистенцијалне потребе попут спремања дрва и зимнице а то, у одређеним случајевима, имплицира задуживање породица, па се може десити да оне упадну у финансијске проблеме због чега неретко интервенишу чак и извршитељи у пратњи полиције. И док живимо у таквој држави и таквом друштву, на малим екранима непрестано гледамо и слушамо о тобожњој бризи власти за наше здравље и свесрдној помоћи у борби са болешћу за коју не постоји лек али људи и без њега оздраве, о чему говоре и свакодневне статистике  о броју новозаражених, излечених и преминулих.

Све у свему, ову као и претходне године „општег напретка и благостања“ уз синхронизовану општу корона хистерију и обавезивање деце носе заштитне маске, обележиће тешка јесен у којој ће само данашњи дан родитеље стајати више од једне реалне просечне плате.

 

Стефан Вук Милановић

Члан Главног одбора Двери