Од самог сазнања о зачећу, будући родитељи се надају и сањају тај моменат, тај дан када ће пригрлити свој чедо. У последње време је све више парова који не могу да се остваре као родитељи, па се подвргавају вантелесној оплодњи, која није у 100% случајева успешна.

     Елем, данас постоји много анализа које се раде у току трудноће, са циљем добијања здравог потомства. И сада, замислите двоје младих будућих родитеља којима је после много покушаја пошло за руком, да оплодња успе, који свакодневно стрепе исчекујући порођај, и онда им лекар саопшти да је дете умрло на порођају. Нема тела, нема смртовнице, ништа. Губитак је немерљив, ништа не може да утеши те младе људе који су себе дали да би постали родитељи. Да би након свега тога Влада Републике Србије у замену за нестанак детета давала до 10.000 евра по детету???

     Да ли то иде по килограму као на пијаци? Да ли се српска деца продају на бувљаку на кило? „Колико килограма толико пара“ је еквивалент за тугу?!

     Ова власт дакле сматра да се туга купује новцем и да се тако могу зацелити ране на души. А када треба да се да новац за децу која су оболела од тешких болести и која могу само у иностранству да се лече, тада пара нема! О ком миру и стабилности они причају? Колико деце је отето родитељима и дато у хранитељске породице, због сиромаштва или услова живота који се у неком моменту нису свидели владајућима? Замислите колико деце заврши као усвојена или као продата, а која су отета од стране државе?

     Много пре ове владајуће гарнитуре, све је било на продају. Ту тенденцију продаје блага Србије је наставила и ова власт. Још од времена комунистичке највеће моћи почела је продаја деце, што можемо да сврстамо у истребљење Срба, јер су у 95% случајева српска деца била предмет продаје, и томе нико није стао на крај.

     Предлогу овог Закона морамо се супроставити најјаче до сада и остати упорни све до његовог повлачења из процедуре. Ако наша деца, која представљају будућност Србије и на којима треба и једино може све да остане, нису заштићена, онда се и наша мисија постајања доводи у велико питање.

Светлана Ћускић, секретар ОО Двери Инђија