Када издвојимо слику наше земље и окачимо на зид шта видимо?

     Могу вам само издвојити реч-две, као млади човек, дакле, са аспекта младости како све изгледа. А где је младост, ту су тежње да буде боље, зар не?

Све што је око нас и све оно што нас кочи јесте један неразумљиви механизам који, уколико желиш да побегнеш, здроби ногу. Обележје мога краја постала је тежња младих да иду. Обележје Шумадије која је Србији увек давала прваке!

Међутим, иако ја говорим са аспекта младости – Србија је једно сложено сећање. Лепим и спонтаним механизмима прилагођавања убедили смо себе да немамо право на:

Србија није прошлост. Живот се одвија из дана у дан. Одакле кренути? Колико је овде хитних потреба? Колико можемо на јавним сервисима у установама да увидимо бахаћења?

У темељу, ово је борба за културу.  Култура је оно што чини један народ, подиже му самосвест, враћа емпатију и зближава.

Насиље неправде преузело је насловне странице дневних листова. А колико се још тек ћути? Међутим, младост има бистре очи. Ми видимо да је потребно и може другачије. Постоје начини ако постоји воља.

Кажу да би се једна ћелија могла  приказати као сунчани систем у покрету. Замислите онда шта може да учини један цели појединац. Прво са собом! Моје око види део ових простора. Као млад човек знам шта желим.

Наша порука јесте: Културан човек увиђа да се пуноћа његовог живота неће нимало окрњити тиме што ће и другим људима бити дата средства да се остваре егзистенцију. Регенерација земље не тражи аладинско умеће и бајковитост већ системски рад својих стручњака који чекају да се докажу. Моји пријатељи желе да раде.

Ова земља не припада другом времену и другим људима. Припада мени. Припада свакоме ко жели да остане. Сетимо се старе истине: „Нека деле добра свим људима јер су свачије потребе исте!“

И коначно учинимо нешто. Ова земља није старински мит. Тек ће да живи! Када издвојимо слику наше земље и окачимо на зид шта видимо?

А када ноћу пођемо на починак шта желимо својој деци која су наша одговорност…

 

Урош Савић

Члан Oмладине Двери