Појам овог института не би требало да буде споран. У кривичноправној теорији постоје неке нијансе. Једни сматрају да се установа условног отпуста састоји се у томе што се лице које се налази на издржавању казне лишења слободе, пушта на слободу пре него што је казну издржало, под условом да до истека времена не учини кривично дело док му казна тече и неће се позивати на издржавање казне. Други сматрају да је то пенолошка мера која подстиче осуђена лица за њихово укључивање у редовни живот на слободи и то им служи као највећи подстрек за активно учешће осуђених лица у третману око њихове ресоцијализације.

Има навода да је у питању прелазно стање на путу до дефинитивне слободе и дефинитивног извршења казне и састоји се у томе да се лице које издржава казну затвора пушта на слободу, после одређеног времена и под одређеним условима, с тим да може доћи и до опозива условног отпуста. Неки закључци упућују на то да условни отпуст служи за остваривање начела индивидуализације извршења казне и као подстицај осуђеницима на добро владање с обзиром да они својим примерним владањем, могу утицати на трајање казне у том смислу, што под одређеним условима могу бити пуштени на слободу и пре истека изречене казне, као једна врста васпитног средства за постепено привикавање осуђеника на живот на слободи.

Кривични законик из 1947. године, послератни у ФНРЈ, одређује суштину и садржину условног отпуста. Он предвиђа отпуштање осуђеног лица са издржавање казне пре истека њеног рока. Тадашњи члан 85. овог законика, предвиђа објективне и субјективне претпоставке за давање условног отпуста.

Објективна претпоставка је да је осуђени на временску казну лишења слободе са принудним радом и лишења слободе са поправним радом издржао половину досуђене казне. Међутим, ако је за време издржавања казне њено трајање смањено амнестијом или помиловањем, сматра се да је досуђена казна добила ново трајање. Према овом трајању, новом трајању, рачуна се и половина казне коју мора осуђени да издржи да би, по правилу, уопште могло доћи до примене условног отпуста.

Субјективна претпоставка односи се на личност осуђеника и захтева се од њега да је показао да је издржавање казне на њега имало такво дејство да се може сматрати толико поправљеним да се од њега не може очекивати даље вршење кривичних дела. Овакво позитивно дејство казне осуђени има да покаже делом, односно својим радом и владањем.

Ове две претпоставке су опште и без њих нема условног отпуста. Међутим, постојање ових претпоставки нема апсолутно дејство, него релативно, а то значи да осуђени не мора да буде условно отпуштен.

Овај законик је предвиђао могућност примене условног отпуста и у погледу лица која се налазе на издржавању казне затвора са принудним радом у доживотном трајању, под условом да постоје субјективне претпоставке и ако су издржали 15 година досуђене казне. Исти законик је предвиђао и изузетан случај условног отпуста у односу на објективну претпоставку да је осуђени издржао половину казне.Наиме, ако се осуђени за време издржавања казне нарочито истакао добрим владањем и радом, то представља подлогу за одступање од општих претпоставки. Ово се не односи на осуђене на доживотну казну са принудним радом. Они могу тражити условни отпуст тек кад издрже 15 година казне лишења слободе. Условни отпуст траје до истека неиздржаног дела времена на које гласи досуђена казна. У случају доживотне казне са принудним радом, условни отпуст траје 10 година од дана отпуштања са издржавања казне. Предвиђена је могућност опозива условног отпуста.

Кривични законик из 1951. године уводи строги затвор и затвор. Објективна претпоставка за давање условног отпуста је половина издржане казне строгог затвора или затвора, а субјективна се односи на личност осуђеника и његово владање током издржавања казне. Изузетно, може се условно отпустити и осуђени који је издржао само трећину казне строгог затвора или затвора, ако постоје субјективне претпоставке и ако посебне околности које се односе на личност осуђеног очигледно показују да је постигнута сврха кажњавања. Може се рећи да је реч о једној пенолошко-подстицајној мери која постоји ради подстицања сопствених напора осуђеника за укључивање у редован живот на слободи. Појављује се као коректив судске одлуке о казни и као доследна примена индивидуализације казне.

И у СРЈ позитивно кривично право предвиђа исте околности по питању објективних и субјективних околности – половина издржане казне (изузетно трећина издржане казне) и околности које се односе на личност окривљеног. Све ово је захтевало од кадрова запослених у казнено-поправним заводима обавезу да истински прихватају циљеве и идеје одредаба о условном отпусту. То је подразумевало да прате понашање затвореника у заводу, прикупљају информације, податке и чињенице о њему у току издржавања казне, да ли има занимање и могућност запослења кад изађе из завода, његове личне, социјалне и породичне прилике по пуштању на слободу, да ли болује од неке душевне болести и да ли је склон пићу и конзумирању психоактивних супстанци и слично.

Према томе, осуђеник има право да поднесе молбу за условни отпуст, али од дискреционе оцене органа који одлучује о отпусту зависи да ли ће осуђеник бити отпуштен пре него што је издржао казну. Ову молбу осуђени подноси преко службе за опште послове завода у коме издржава казну, док управник затвора може поднети предлог за условни отпуст.

О молби и предлогу тада је одлучивала Комисија за условни отпуст коју образује министар правде. Комисију чини 5 чланова, од који је најмање двоје судија Врховног суда Србије.

Пре доношења одлуке, Комисија је прибављала мишљење стручних служби завода, у писменом облику. Управник затвора може осуђеног који је издржао 4/5 казне затвора условно отпустити најраније 3 месеца пре истека казне ако се осуђени примерно влада и залаже на раду. О условном отпусту доноси се решење и доставља суду који је осуђеног упутио на издржавање казне. Комисија или управник завода који су донели решење о условном отпусту обавезни су да преиспитају и поново размотре решење о условном отпусту – уколико је осуђени учинио тешки дисциплински прекршај и безусловно му је изречена дисциплинска мера упућивања у самицу. Опозивање условног отпуста се врши од стране суда и може бити обавезно и факултативно.Суд ће обавезно опозвати условни отпуст, ако је осуђени на условном отпусту учинио дело једно или више дела за које му је изречена казна затвора преко једне године. Факултативно ће се опозвати условни отпуст ако условно отпуштени учини једно или више дела за које је изречена казна затвора до једне године. Тадашњи КЗ СРЈ је предвиђао да кад суд опозове условни отпуст, узме у обзир раније изречену казну као већ утврђену.Део казне који је осуђени издржао по ранијој осуди урачунава се у нову казну, а време на условном отпусту се не урачунава.

Од доношења Законика о кривичном поступку из 2002.године, као процесном закону, предвиђена су решења за условни отпуст. Наиме, поступак за пуштање на условни отпуст покреће се на молбу осуђеног и то суду који је судио у првом степену. Ванрасправно кривично веће првостепеног суда ће утврдити да ли постоје сви предвиђени услови и претпоставке за условни отпуст и затражити потребне извештаје од управе установе у којој осуђени издржава казну. Одлука је у форми решења, а обе стране имају право жалбе на одлуку већа. Поступак предвиђа одређена правила и рочиште за одлучивање о молби и у садашњем ЗКП и то као вид поступка за остваривање права осуђеног.

КЗ Србије из 2006. године укинута је могућност да се може тражити условни отпуст изузетно и после 1/3 издржане казне, већ је остала та могућност после половине издржане казне.

Изменама КЗ из 2009. године, предвиђено је да се не може условно отпустити осуђени који је покушао бекство или бежао у току издржавања казне. Овде би ваљало приметити да је промењен објективни услов за примену условног отпуста који износи 2/3 издржане казне. Такође, суд, може у одлуци о условном отпусту одредити да осуђени испуни неку од обавеза које се односе на заштитни надзор и његову садржину из члана 73. КЗ.

Изменама КЗ од 2019. године, навешћемо пример да уколико су испуњени услови, суд може условно отпустити осуђеног на доживотну казну затвора, ако је издржао 27 година. Осуђеном на казну доживотног затвора условни отпуст траје 15 година од дана када је условно отпуштен.

Такође, суд не може условно отпустити осуђеног за кривична дела силовања, тешког убиства, обљубе над немоћним лицем, обљубе са дететом и обљубе злоупотребом положаја.

 

адвокат Михаило Лакчевић

Члан Савета за уставна питања, правду и законодавство покрета Двери