У организацији Српског покрета Двери, у уторак, 24. новембра у Медија центру, одржан је округли сто под називом „Како до обнове демократије у Србији?“. Један од говорника на овом догађају био је и Владимир Марјановић из Центра за хришћанско-демократске студије, чији говор преносимо у целости:
Могућност креирања државе заснованe на принципима хришћанске демократије у великој мери зависи од постојања демохришћанских партија и утицаја хришћанско-демократске политике.
Хришћанска демократија представља једну од најефективнијих доктрина за земље (попут Србије) које су на почетку свог тешког пута ка демократији или које су прошле кроз дуги период владавине недемократских режима.
Шта је хришћанска демократија?
Термин „хришћанска демократија“ први пут је употребио лионски бискуп Ламурет 1791. године у једном скупштинском говору. Корени овог политичког концепта су римокатолички, али се демохришћанство убрзо проширило и на друге хришћанске конфесије. Хришћанска демократија је временом прошла кроз неколико развојних фаза (социјална, клерикална, либерална…) и преживела периоде успона и падова.
Хришћанско-демократска опција је у великој мери обликовала политички живот Европе, нарочито у периоду после Другог светског рата. Велики број покрета и партија у Немачкој (CDU/CSU), Француској (MRP) и Италији (DC), Холандији, Белгији, Луксембургу, са лидерима Конрадом Аденауером, Робертом Шуманом и Алсидом де Гасперијем, поставили су темеље данашње Европске уније. Не треба заборавити да идеја о уједињеној и мирној Европи није секуларистички, лево-либерални пројекат, већ хришћанско-демократски одговор на тоталитаризме и ратна страдања у XX веку.
Након пада Берлинског зида значајан допринос обнови демократије и политичког плурализма у земљама бившег комунистичког блока дале су хришћанско-демократске партије ( нпр. у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији…).
Осим европских земаља хришћанко-демократске партије играле су значајну политичку улогу и у земљама Латинске Америке као што је Чиле, Венецуела, Ел Салвадор и др. Познати хришћански демократа Едуардо Фреи као председник Чилеа од 1964. до 1970. године је радио на демократизацији земље и изградњи државе благостања.
Основни идеолошки принципи
Основни идеолошки принципи хришћанске демократије су: персонализам, породичне вредности, супсидијарност, солидарност, важна улога малих и посредничких институција (попут породице, цркве, локалне заједнице, харитативних организација) регионализам, европско уједињење, социјално-тржишна привреда итд.
Међународне хришћанско-демократске организације
У свету данас постоји преко стотину демохришћанских партија окупљених у демохришћанску мрежу под називом „Центристичка демократска интернационала“. У оквиру те интернационале делује „Европска народна партија“ која окупља европске демохришћане и „Организација хришћанских демократа Америке“, која окупља углавном латиноамеричке хришћанске демократе. Осим њих, у Европи делује и „Европски хришћански политички покрет“ који окупља социјално-конзервативније хришћанске партије.
Између левице и десницe
Демохришћанска опција чију основу чини црквено социјално учење се најчешће сврстава у конзервативизам. Ипак, демохришћани су модификовали oдређене сегменте либералне, конзервативне па и социјалдемократске идеологије и ускладили их са хришћанским погледом на човека и друштво. Осцилација између левице и деснице хришћанску демократију позиционира на строгом центру политичког спектра. Европске хришћанско-демократске партије које имају одлучујућу политичку улогу у својим земљама (као нпр. у Немачкој или Холандији…) дефинишу своју политичку позицију као центризам. У прилог томе говоре називи интернационалних организација и партијски програми који демохришћанске странке дефинишу као „народне странке центра“. „Народњаштво“ подразумева заступање интереса свих слојева друштва, а не парцијалних интереса било које класе или друштвене групе.
Х у хришћанској демократији
Хришћанско-демократске партије данас нису клерикалне и конфесионалне, већ пре свега демократске странке инспирисане хришћанским системом вредности. Хришћанска демократија не претендује да буде једина и интегрална политика за све хришћане нити је то политика која се води „у име цркве“ или „у име хришћанства“. Она је политика која произилази из друштвене одговорности хришћанских лаика и њиховог слободног политичког опредељења. То је најраспрострањенији и најприхваћенији модел политичког ангажовања хришћана који омогућује верницима да на умерен начин артикулишу своје захтеве у савременом демократском и плуралистичком друштву. Међутим, хришћанска демократија је постала политички пројекат прихватљив за припаднике свих хришћанских конфесија, отворен и за нехришћане (муслимане нпр.) и невернике (атеисте или агностике).
Могућности хришћанске демократије у Србији
У Србији политички принципи хришћанске демократије нису довољно актуализовани од стране политичких елита, чиме је страначка сцена остала без демохришћанске алтернативе. Већина политичких актера је социјалдемократске, националистичке или пак либералне оријентације.
Однос вере и политике често се посматра у контексту међусобног злоупотребљавања и то је разлог зашто се данас може зазирати од залагања за основне хришћанске вредности у савременом демократском друштву и држави. Оно што у Србији данас одсуствује јесте примењивање основних хришћанскиx принципа и вредности у јавном животу и у јавној сфери. Истина, у политичким програмима многих партија постоји одредба која се односи на подршку Српској православној цркви, али то најчешће подразумева заштиту Цркве као једне значајне националне институције, док се на веру гледа као на обичај и традицију, или пак приватну ствар резервисану само за порту или приватан стан. Места за афирмацију хришћанске вредности у политици и јавној сфери има мало.
Ипак, потенцијал за хришћанску демократију у Србији постоји.
Пример из истраживања “Религиозност у Србији и процес европских интеграција“
Током 2010. године у организацији Фондације Конрад Аденауер, Хришћанског културног центра и Центра за европске студије из Брисела спроведено је истраживање “Религиозност у Србији и процес европских интеграција“ на репрезентативном узорку од 1.504 грађана. У самом упитнику између осталих питања која су се тицала религиозности постављено је и питање следећег садржаја: „Да ли бисте подржали покрет или организацију која би се залагала за остваривање хришћанских вредности у друштву и политици уједињене Европе?“ Одговор је био следећи: 48 % испитаника је одговорило „да“, 20% је одговорило „не“, док је са „не знам“ одговoрило 31%.
Дакле, број оних који би подржали хришћански политички или друштвени покрет већи je од оних који су против.
Резултати указују на две основне ствари. Прва је да одговори указују на потребу за постојањем хришћанске политичке снаге и још шире потребу за широком друштвеном мрежом која би афирмисала вредности хришћанства. Друго, проценат грађана који је одговорио са „не знам“ може нам рећи да велики број људи и нема основне информације о овој теми. Противници оваквих покрета и организација углавном су из секуларистичких разлога, или разлога припадности другој религији, били против.
Подаци добијени у овом упитнику свакако су охрабрујући и отварају могућност за постојање хришћанске демократије у Србији.
Хришћанска демократија као нови српски конзервативизам
Србији недостаје утицајна, социјално-конзервативна, демохришћанска политичка опција која ће снагом компромиса и јединством различитих друштвених група допринети демократизацији и стабилизацији земље.
Имати хришћански назив у политичком животу представља велику одговорност. Потребно је разјаснити да хришћанска демократија није покушај стварања клерикалне партије, теократске државе, нити злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе, већ могућност да грађани артикулишу своја политичка уверења и ставове узимајући у обзир и своја верска убеђења. У времену када јача секуларизам који негира легитимност хришћанских вредности у јавној сфери и када бројне антихришћанске политичке идеје поново добијају значај, хришћанска демократија може послужити као добар пример политичког деловања.
Изградња хришћанско-демократског покрета у Србији захтева период дугог и преданог рада. Није довољно, а ни добро само регистровати политичку партију и дати јој хришћанско-демократски назив, а без икакве артикулације тих идеја и вредности у друштвеном и политичком ангажману.
Потребна је изградња читаве социјалне мреже. То подразумева постојање већег броја различитих удружења грађана, невладиних организација, центара за истраживање, хришћанских радничких синдиката, асоцијација предузетника, добротворних установа и интелектуалаца…Хришћанско-демократска политика не може бити резервисана за само једну партију или за партије уопште.
У својим идеолошким постулатима хришћанске демократе у Србији могу да се ослоне на социјалне идеје православних филозофа В. Соловјова, С. Булгакова, Н. Берђајева, Г. Федотова, С.Франка и др.
Идеје представника руске религијске философије о хришћански надахнутој политици могу имати велики значај јер представљају важну теоријску основу за развој аутентичне тј. православне верзије хришћанско-демократске политике.
Кључне смернице хришћанских демократа
Неке од кључних смерница хришћанско-демократске политике у Србији могле би подразумевати: укључивање хришћанских вредности у устав Србије (по узору на устав Немачке); поштовање достојанства човекове личности у свим фазама живота; заштита брака и породице и залагање за породичних вредности; јачање плуралистичке демократије; стварање концепта социјалнo-тржишне економије прилагођеног домаћим условима; ефективнија заштита социјално угрожених слојева у друштву;
међуетничко помирење у региону; европске интеграције и повезаност са Западом.
Закључак
Ако је негде у Европи потребна хришћанско-демократска политика, онда је она потребна баш у Србији која је већ више од седамдесет година жртва опустошења и атомизације друштва које се опасно ближи цивилизацијском рубу. Примена хришћанско-демократских решења у области људских права, европских интеграција, помирења, регионализације, социјално-тржишне привреде, породичне политике и изградње социјалне државе допринело би унапређењу и јачању демократије у Србији, као што је то случај са готово свим земљама где су оваква решења примењена. Степен обнове демократије и опоравка српског друштва у будућности може се мерити и степеном пораста утицаја хришћанско-демократске политике.
Владимир Марјановић
Центар за хришћанско-демократске студије