Први став Члана 10. Устава Републике Србије гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Тај став се углавном поштује у смислу да су документа која издају републички, покрајински и општински органи махом на ћирилици. Али зато ћирилице готово да нема у јавној употреби. Она је ту у мањини. Зашто?

На ово питање покушао је да одговори господин Владислав Ђорђевић, професора историје и члана Градске организације Двери у Новом Саду у свом ауторском тексту који Вам у целости преносимо.

  1. Потискивање српског националног писма

Српски покрет Двери већ више од једне деценије упозорава јавност на знатно потискивање српског националног писма. Да би се човек уверио у веродостојност те тезе није потребно да буде стручњак. Довољно је да изађе на улицу неког српског града и погледа јавне написе на улицама, штампу на трафикама и књиге у књижарама. У огромној већини су на латиници.

Зачетак борбе против ћирилице сеже у 11. век када су католички великодостојници на једном сабору ћирилицу Св. Кирила (односно његових ученика) прогласили „ђавољим изумом”. Ипак, ћирилица се одржала међу Србима кроз цео средњи и нови век. Своје истинско потискивање ћирилица је доживела тек са формирањем Југославије 1918. Потискивање ћирилице убрзано је у са формирањем друге Југослaвије 1945, а посебно у периоду после Новосадског договора 1954.

Проблему потискивања ћирилице треба се бавити темељито. Проблем је потребно осветили у широком културно-историјском и правно-политичком оквиру. Шири увиди у проблематику затирања српског писма воде ка закључку да су српски лингвисти знато допринели потискивању ћирилице код Срба. Српски лингвисти, сносе велику кривцу за садашњу српску несрећу са двоазбучношћу. Они су сервилно следили вољу владајућих комуниста, који су у име југословенског заједништва желели да ћирилицу замене латиницом. Радећи суптилно – полако, али сигурно – у томе су добрим делом и успели.

Дакле, потребно је вратити се ћириличком једноазбучју. Нажалост, већина српских лингвиста још увек је опијена југословенском идеологијом „братства и јединства”, а тиме и двоазбучја.

Савремени „хрватски”, „босански” и „црногорски” језици само варијанте српског језика. Од Пуле до Суботице и од Вараждина до Пирота говори се једним језиком. Историјска филологија тај језик назива српским језиком. Ипак, то не подразумева да су сви говорници српског језика Срби. То је заблуда Вука Стефановића Караџића. Није тачно ни да је свако писмо којим се пиште српски језик уједно и српско писмо. То је заблуда др Петра Милосављевића. Латиница је била српско писмо док су постојали Срби католици. То је било њихово писмо. Али данас нема Срба католика. Сви су они похрваћени. Данас су Срби у огромној већини православци, па њихово писмо може бити само ћирилица. Ћирилица је изворно и намењена православним Словенима. Гајица је хрватско национално писмо, јер је изворно и настала за Илире, тј. католичке штокавце.

Срби су добрим делом напустили своје писмо и прешли на туђе. За то посрнуће криви су највише српски лингвисти, али и српски политичари. Најважније српске политичке, културне и просветне институције бране теорију о Србима као двоазбучном народу и тиме га фактички латинизују. Духови југословенства још увек се налазе у главама многих српских интелектуалаца.

  1. „Службена” и „јавна” употреба ћирилице

Први ставак Члана 10. Устава Републике Србије гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Тај ставак се углавном поштује у смислу да су документа која издају републички, покрајински и општински органи махом на ћирилици. Али зато ћирилице готово да нема у јавној употреби. Она је ту у мањини. Зашто?

Разлога вероватно има више, али је основни тај што употреба писма у јавној употреби није правно регулисана. Не постоји закон о јавној употреби писма.

Многи наши лингвисти сматрају да су изрази „службена” и „јавна” синоними, па да стога нема потребе за посебним законом о јавној употреби ћирилице. Можда разлика између та два придева и не постији у лингвистици, али постоји у праву и у реалности. А реалност је ту једино битна. Будући да немамо закон о јавној употреби ћирилице, ствари стоје тако како стоје, а стоје тако да ћирилице у јавној употреби има мало. А биће је још мање како ствари стоје сад.

Оно што би истински побољшало положај ћирилице у Србији била би допуна првог ставка Члана 10 Устава Србије. Он би требало да гласи: „У Републици Србији у службеној и јавној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Тада би ћирилице било не само у државним документима, него и у школама, банкама, поштама, апотекама, болницама, књижарама, билотекама, киосцима, трговинама, медијима, билбордима и свуда у јавности.

Пишу наши ћириличари о свему и свачему, о Вуку Стеф. Караџићу, о Бечком договору, о Новосадском договору, о аустоугарској окупацији Србије, о усташама, о свему и свачему и још по нечему, само не о промени Устава што би довело да спроведивог и реалног побољшања положаја ћирилице.

  1. Лигвисти и јуристи

Међу лингвистима – превладава мишљење да су придеви „службена” и „јавна” синоними. Међу јуристима – законодавцима, тужитељима, правницима, адвокатима – онима који се баве законима – превладава свест да то нису синоними. Ко је у праву? Најбољи одговор даје животна пракса. А она показује да у јавној сфери ћирилице нема много. У Члану 10. Устава стоји да је ћирилица у „службеној употреби”. И поред тога, у јавности је има јако мало. Ако су „службеној” и „јавној” синоними, онда би требало да ћирилица постоји и у јавној употреби, али то није случај. Неко је ту греши у процени. Или лингвисти или јуристи.

По лингвистима, криви су јуристи. Како је записао један од заговорника ћирилице: држава не „поштује сопствене законе”. Можда држава не „поштује сопствене законе”, а можда су закони на првом месту мањкави и недоречни. Како је могуће да нико од јуриста не тумачи Устав како треба?  Биће да се ради о нечем другом. Биће напросто то да јавна употреба писма уопште није правно регулисана.

Када би придеви „службено” и „јавно” били синоними тада би државни тужитељ требало да тужи све основне и средње школе, факултете, културне, образовне, издавачке, медијске и привредне установе, јер у њима преовладава латиница. Али он то не чини.

Заправо, таква пасивност је разумљива. Никоме не пада на памет да тужи занатлију који изнад радње стави натпис на латиници „Tašnar”, јер нико не сматра да је тај натпис „службен”. Натпис је јаван, али није службен.

У реалности између „сужбеног” и „јавног” итекако има разлике. Та разлика напросто боде очи. У јавности ће ћирилица и даље остати другоразредно писмо докле год се њена употреба не прецизира законом. У српском језику постоје два писма и њихову употребу треба јасно пецизирати. Не може се то важно питање препустити личној одлуци и ћефу. А закон о томе треба бити јасан и прецизан, тако да га разуме и ташнар и произвођач минералне воде и стаклар и наставник у основој школи и универзитески професор и издавач књига и продавац сира на пијаци. Докле год стоји у Уставу да је ћирилица само у „службеној употреби” ништа се неће променити. Биће status quo ante. Треба у Уставу и у законима прецизирати јавну употребу ћирилице.

Владислав Ђорђевић, члан ГрО Двери у Новом Саду