Потребно је превазићи парадокс који доминира нашим друштвом – да иако већина грађана изражава незадовољство у свим сегментима живота и начелно позитивно вреднује активизам као такав, мали број људи верује да својим ангажманом може променити ствари на боље (види: Милош Мојсиловић ет ал., Непосредно учешће грађана у управљању локалном заједницом, Мисија ОЕБС у Србији, Београд, 2011).
Систем чини све да са једне стране део грађана увуче у своју клијентелистичку мрежу, док у исто време већину жели да маргинализује, суспендује из политичког поља и одржава у пасивизму и апатији. Ово структурно насиље које се систематски спроводи над друштвом основ је режимске стабилократије и интенције да репродукује „вечни“ статус кво.
Нема демократије без демоса. Да би се српски демос реконституисао, Србији је потребна демократија „малих простора“. Из локалне демократије, као кристала, треба развити нове демократске праксе и укључити грађане у политички процес враћањем институционалне моћи у њихове руке.
Како? Да би се демократски принцип партиципативности остварио потребно је најпре искористити све институционалне капацитете који су већ на располагању, али се системски занемарују и блокирају, како воља грађана не би дошла до изражаја.
Према чл. 2 Устава Републике Србије: Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника. Ниједан државни орган, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.
С обзиром да данас у Србији грађани немају могућност да слободно изражавају вољу преко слободно изабраних представника, као и да референдум и народна иницијатива, иако нормативно прокламоване, не представљају функционирајући и примењен облик вршења грађанске суверености, Српски покрет Двери залаже се за јачање институција и инструмената непосредне демократије.
У ту сврху треба применити постојећи правни оквир који пружају међународни документи и уговори (Универзална декларација о правима човека, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Европска повеља о локалној самоуправи), Устав Републике Србије и Закон о локалној самоуправи који предвиђа грађанску иницијативу, референдум и збор грађана као основне начине непосредног учешћа.
Грађани треба да буду укључени на више нивоа партиципације: да буду информисани, да буду консултовани, да могу да предлажу решења и да могу, коначно, да одлучују о кључним аспектима сопственог живота, најпре у локалној заједници.
Тренутно стање јесте такво да грађани у недовољној мери остварују ова своја права, а власт чини све да дестимулише сваку смислену грађанску акцију која би трансцендирала постојеће стање.
Србији је потребна демократија „одоздо“, а не демократија елита, од елита и за елиту. Зато нам је потребно поновно промишљање капацитета месне самоуправе, месних заједница, нове „филозофије кварта“, зборова грађана, петиција, грађанских иницијатива, локалних референдума, али и индивидуалних представки, јавних критика – као нужних корективних стратегија репрезентативној демократији у Србији.
Поред тога, дигитално доба редефинише концепт политичке заједнице и отвара могућност дигиталне демократије као „природног“ практиковања непосредне демократије.
Укључивање и непосредно учешће грађана у креирању и спровођењу јавних политика сматрамо условом за опстанак демократије данас.
Грађани имају право на учествовање, а ми сматрамо да се мора обезбедити инструментална и институционална подршка како би имали средства и праву прилику за стварну партиципацију која води трансформацији друштва.
Грађани имају и дужност да негују врлину грађанства и интервенишу у политички процес – да креирају, одлучују, надгледају, евалуирају. Локална демократија је први и најприроднији оквир за учествовање и обликовања општег добра заједнице.
За то не треба чекати нове „изборе“.
Двери предлажу да узмемо живот у сопствене руке – одмах.
Аутор је дипломирани филозоф, доктор правних наука и члан Главног одбора Српског покрета Двери
Извор: Данас