Opet na Kosovu postoje etnički sukobi između albanske većine i srpske manjine. Srpska političarka i novinarka Dragana Trifković za nemački ZUERST! govori o uzrocima problema.
Gospođo Trifković, pre 20 godina se zagrevala situacija u srpskoj pokrajini Kosovo. Nemački glavni mediji izveštavali su o genocidnim aktivnostima jugoslovenskih – uglavnom srpskih – bezbednosnih struktura protiv albanske populacije u pokrajini. Šta se zaista dogodilo u to vreme?
Tačno je da je situacija na Kosovu i Metohiji pre 20 godina ključala, ali su izveštaji zapadnih medija bili sasvim netačni. U to vreme, albanske terorističke grupacije su pojačale svoje aktivnosti u južnoj srpskoj pokrajini, a bezbednosne strukture Srbije su bile prinuđene da reaguju. Moram da napomenem da terorističko delovanje albanskih grupa nije nešto sa čim smo se tek tada suočili. Naime, ono je bilo prisutno decenijama pre tih događaja, posebno 70 i 80 tih godina dvadesetog veka u tadašnjoj Jugoslaviji.
Krajem 90 tih godina dvadesetog veka, nakon ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, kosovski Albanci su pojačali svoje terorističke aktivnosti, pre svega uz podršku SAD. Jednu od glavnih uloga u započinjanju rata na Kosovu imao je Vilijam Voker, američki operativac i šef posmatračke misije OEBS na Kosovu. Inače, on se i dan danas otvoreno zalaže za stvaranje takozvane „Velike Albanije“. Poznato je da je Voker blisko sarađivao sa terorističkom organizacijom „Oslobodilačka vojska Kosova“ kao i to da je zajedno sa Madlen Olbrajt, Ričardom Holbrukom i Džejms Rubinom finansijski i logistički pomagao albanske teroriste, kako bi isprovocirao sukobe. Kada je u tome uspeo, on je iskoristio događaje u selu Račak na Kosovu i Metohiji da pokrene ratno-huškačku propagandnu mašineriju i time omogući NATO da započne agresiju na Srbiju (bivšu Jugoslaviju). Podsetiću da je u selu Račak, koje je bilo uporište bataljona „Sadik Šalja“ terorističke organizacije „OVK“, pokrenuta anti-teroristička akcija. Tada su se sukobile srpske bezbednosne snage sa teroristima iz „Oslobodilačke vojske Kosovo“, nakon što su albanski teroristi konstantno vršili napade i ubijali policajce.
Tokom sukoba u selu Račak, poginulo je više desetina terorista „Oslobodilačke vojske Kosova“. Svi su bili u uniformama sa obeležjem „OVK“ i imali su oružje. Po zadobijenim ranama, moglo se zaključiti da su poginuli u oružanom sukobu. Međutim misija OEBS nije želela da dozvoli srpskim organima da izvrše uviđaj. Ono što je usledilo, može se nazvati tipičnom američkom specijalnom operacijom, pod komandom američkog operativca Vokera. Poginule teroriste su preobukli u civilnu odeću, fotografisali ih i objavili u medijima da su srpske bezbednosne snage izvršile masakr nad civilima. „Human rights watch“ su u izveštaju „Jugoslovenske snage krive za ratni zločin u Račku“, potvrdile ovakve navode, a odmah zatim je i nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, krenuo u propagandnu kampanju, koja je sve ukupno dovela do satanizacije Srba preko CNN, BBC, New York times, Washington post i dr zapadnih medija. Kompletan izveštaj OEBS-a, nikad nije objavljen.
Vokerovom grubom falsifikovanju podataka, suprotstavili su se odmah pojedinici stručnjaci iz OEBS-a koji su bili na mestu dešavanja. Hening Heš, član misije OEBS je u vezi sa tim izjavio: „Za bombardovanje Srbije 1999. godine, odgovoran je ministar odbrane Rudolf Šarping, jer je lažno predstavio pobunjenike OVK kao civilne žrtve“. Humanitarna katastrofa na Kosovu, počela je zapravo sa NATO intervencijom , a NATO agresija je počelo lažima. Baš kao što je opisano u dokumentarnom filmu: „Lažima je počelo“
Mnogi komentatori, novinari i političari u Evropi i generalno na Zapadu, čini se nisu mogli da razumeju prirodu sukoba. Zašto ne mogu jednostavno da „puste region“ mnogi zapadni komentatori su već tada pitali? Zašto je Kosovo tako važno za Srbe?
Mislim da mnogi zapadni političari nisu ni želeli da razumeju prirodu sukoba na Kosovu i Metohiji. Balkan je izuzetno složena tema, region čija istorija nije laka za razumevanje. Da bi neko došao do zaključka, neophodno je da ima dosta predznanja i da se pravilno informiše o dešavanjima, što krajem 90 tih godina 20 veka praktično nije bilo moguće. Tada smo imali samo zapadne izvore informisanja, koje danas i predsednik SAD naziva lažnim vestima.
Nismo imali RT, nismo imali društvene mreže, FB, alternativne izvore informisanja. Danas nije idealna situacija po pitanju informisanja, ali je daleko bolja nego tada. Kosovo je suštinski važno za srpski narod u celini jer je ono kamen temeljac srpske duhovnosti, istorije i kulture.
U osnovi srpskog identiteta nalazi se Kosovski zavet. On je vezan za Kosovsku bitku koja je 1389. godine odigrala na Kosovo polju, kada se Srpska vojska na čelu sa knezom Lazarom suprotstavila daleko snažnijoj vojsci Osmanskog carstva. Srpska vojska je tada branila svoju otadžbinu od osmanskih zavojevača. Iako su Srbi znali da se suprotstavljaju tada najsilnijoj vojsci, oni nisu odustali, nisu se povukli. Borili su se do kraja, iako su unapred znali da je to izgubljena bitka. Mi kažemo da su izabrali carstvo nebesko, umesto zemaljskog carstva, a to je isto ono čemu nas uči pravoslavlje. Oni su se žrtvovali za veru i otadžbinu. To je ono što već vekovima motiviše srpski narod da se bori i da ne posustaje nikada. Borba Lazarevih vojnika, postala je za nas kodeks ponašanja. Zbog toga, Kosovo je za Srbe sveta zemlja.
Kosovo je uz to i riznica srpskog kulturnog blaga, sa mnogobrojnim srednjovekovnim manastirima. Nažalost, nakon dolaska međunarodnih snaga UMNIK i KFOR, za poslednjih 20 godina, na Kosovu je spaljeno i razrušeno preko 150 manastira i crkava. To je nenadoknadiva šteta za ljudsku civilizaciju.
Demografski razvoj pokazuje da je tamo bilo i živelo sve manje i manje Srba i da danas postoji velika većina Albanaca. Kako se to moglo dogoditi? I zašto?
Srbi su bili većinsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji do pred kraj 19. veka, kada je sastav stanovništva počeo da se menja u korist Albanaca. Postoji dokument iz 1330. godine koji se zove Dečanska hrisovulja koja sadrži spisak domaćinstava u Metohiji i u današnjoj severozapadnoj Albaniji. Zapisano je da su samo 3 naselja od 89 bila albanska na toj teritoriji. Nekoliko godina nakon Kosovske bitke (1389.) počelo je doseljavanje Turaka, odnosno prodor Osmanlija na Balkansko poluostrvo i teritoriju Srbije.
Naredna 4 veka, Balkan je bio pod okupacijom Osmanskog carstva. Turci su 1455. godine uradili katastarski popis a originalni dokument na arapskom jeziku se nalazi u istanbulskom Arhivu. Ovaj popis je rađen u cilju utvrđivanja broja stanovništva zbog nametanja poreskih i vojnih obaveza od strane Osmanlija. Taj dokument je takođe dokaz da je Kosovo srpska zemlja. Od svog stanovništva koje je popisano, 96% su bili Srbi. Nije postojao zabeležen ni jedan toponim albanskog porekla na teritoriji Kosova i Metohije.
Tokom 17. i 18. veka pod osmanskom okupacijom, Srbi su imali dva talasa seoba sa prostora Kosova i Metohije, odnosno iz južnih krajeva na sever u tadašnju Habzburšku monarhiju. Srbi su tokom austrijsko-turskih sukoba ratovali na strani Austrije. Nakon povlačenja Austrije, kako bi izbegli odmazdu Turske, Srbi su zatražili crkveno-školsku autonomiju i garancije za svoja prava, a zatim se i preselili u Austriju.
Uslov Austrije je bio da Srbi brane granice vojne krajine od Turaka. Kao posledica ovih migracija, pri kojima se veliki deo srpskog stanovništva sa Kosova i Metohije i iz Centralne Srbije preselio u Austriju, albansko stanovništvo je počelo da se doseljava u ove krajeve, da bi pri kraju 19. veka bio izjednačen broj srpskog i albanskog stanovništva na Kosovu. Nakon oslobađanja Srbije od Turaka, teritorija Kosova i Metohije i današnje Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, ulaze u sastav Srbije kao „Stara Srbija“.
U 20. veku je vršeno nekoliko kolonizacija Kosova i Metohiji. Posle Prvog svetskog rata na teritoriju Kosova je doseljeno oko 60 hiljada Srba iz drugih krajeva Kraljevine Jugoslavije. Tokom Drugog svetskog rata na Kosovo je doseljeno oko 200 hiljada Albanaca iz Albanije. Nakon Drugog svetskog rata u vreme SFRJ takođe su doseljavani albanski emigranti.
Na anti-jugoslovenskim demonstracijama 1968. godine na Kosovu, Albanci prvi put demonstriraju „Kosovo Republika“. Nakon toga separatističke aktivnosti Albanaca se uvećavaju, a srpsko stanovništvo je prinuđeno da se iseljava sa tih prostora zbog stalnih pretnji i opasnosti. Srbi postaju žrtve ubistava, silovanja, otimanja zemlje, uništavanja useva i stoke i skrnavljenja grobova.
Konačno, zahvaljujući NATO intervenciji, sa Kosova i Metohije je proterano oko 230 000 Srba a njihova imovina je uzurpirana. Čak su i direktno Amerikanci uzurpirali srpsko zemljište koje je u privatnom posedu, kako bi na njoj sagradili vojnu bazu Bondstil. Van svih zakona.
Oktobar 1998. je označen takođe i za Nemačku kao uticajan u našim spoljnim odnosima. Bundestag je odlučio da će nemačkoj vojsci, Bundesveru, biti dozvoljeno da se pridruži napadu NATO-a na Jugoslaviju – čak i bez mandata UN-a. Nekoliko meseci kasnije nemački Luftvaffe je napao neke strateške objekte kao što su mostovi u regionu, dok je većina nemačkog stanovništva snažno uložila prigovor na učešće Bundesvehr-a u tom ratu. Kako je ovo viđeno u Beogradu?
Odnos većine Srba prema NATO bombardovanju je krajnje negativan i mislim da se to nikada neće promeniti. Srbi smatraju da su nepravedno bombardovani i medijski satanizovani, zbog ostvarivanja američkih interesa na Balkanu. Daleko negativnija osećanja u tom smislu Srbi imaju prema SAD, jer su one bile predvodnik te akcije.
Druga stvar je činjenica da su Amerikanci bili naši saveznici u Drugom svetskom ratu, i zbog toga je još više nepojmljivo da oni započnu takav podmukao napad. Ipak, kod nas je malo poznata činjenica da su Srbiju u Drugom svetskom ratu više izbombardovali saveznici (SAD i Velika Britanija) tokom 1943. i 1944. nego Nemačka sa kojom smo bili u ratu, 1941. godine. To može mnogo šta da objasni.
Generalno, u mnogim zemljama je narod protestvovao protiv bombardovanja Jugoslavije 1999. i bio na našoj strani, ali su političke elite odlučile drugačije. SAD su iskoristile takav geopolitički momenat, kada su mogle da pogaze međunarodno pravo i uvedu pravo sile.
Što se tiče uloge Nemačke, odnosno nemačkih zvaničnika, posebno je zapažena uloga Gerharda Šredera, tadašnjeg kancelara Nemačke, Rudolfa Šarpinga ministra odbrane i Jozefa Fišera, ministra inostranih poslova. Oni su vodili veoma prljavu i podmuklu kampanju protiv Srbije, iako su znali da su podaci koje saopštavaju javnosti, netačni. Zapravo je koalicija Socijaldemokratske partije i Zelenih uvela, Nemačku prvi put u rat posle 1945. godine i to grubim manipulisanjem i falsifikovanjem. Veći deo poslanika koji je glasao za učešće u napadu na Jugoslaviju, nije imao realne podatke o tome šta se zaista dešava na Kosovu i Metohiji. S druge strane, SAD je bila neophodna podrška Nemačke.
NATO bombardovanje Srbije predstavlja prekretnicu u međunarodnim odnosima i ključni momenat ekspanzije agresivne američke spoljne politike uz pomoć NATO vojne sile. Šreder je nedavno izjavio da je bombardovanje Jugoslavije bila greška, kojom je prekršeno međunarodno pravo, međutim posle ljudskih žrtava, materijalne i ekološke štete koju smo podneli, nama takvo priznanje ništa ne znači.
Dodatno je iritirajuće da se g. Šreder usudio da dođe i na obeležavanje početka NATO bombardovanja prošle godine, i da nam ljubazno da savete kako treba da nastavimo evropske integracije. S moje tačke gledišta, to je siguran znak da ne treba nikada da poželimo članstvo u EU. Ipak postoji i druga strana.
Pamtimo da je 1999. godine za vreme bombardovanja u Srbiju dolazio Rule Fon Bizmark iz Hamburga, potomak nemačkog kancelara Bizmarka, i donosio humanitarnu pomoć. On je svojim sunarodnicima u Nemačkoj objašnjavao da je na delu velika nepravda prema srpskom narodu i da je NATO bombardovanje krajnje pogrešno. Takođe, pratimo dešavanja u vezi sa krivičnim prijavama koje je advokat Vilfrid Šmic podneo protiv svih poslanika Bundestaga, uključujući i članove Vlade, koji su 16. oktobra 1998. glasali za učešće Bundesvera u odluci o bombardovanju Srbije.
Zvanični cilj NATO-a, kao i nemačko učešće u ratu, bio je „sprečiti genocid“ protiv Albanaca. Završio se sa secesijom Kosova iz Srbije i takozvanom „nezavisnošću“ regiona. Kako se promenio život srpske manjine nakon 1999. godine na Kosovu?
Zapravo ništa još uvek nije ni završeno. Region se nalazi pod tenzijama jer su SAD i NATO svojim protivpravnim delovanjem i agresijom, napravili velike probleme. Postoji stalna pretnja od izbijanja novih sukoba i to je situacija koju SAD vešto koriste. Već sam napomenula da je zahvaljujući NATO intervenciji proterano preko 200 hiljada Srba sa Kosova i Metohije. Ostali Srbi koji nisu napustili Kosovo, preživeli su pogrom 2004. godine iako su tamo bile prisutne međunarodne snage UNMIK i KFOR.
Nemački Bundesver se povukao na tenkovima i dozvolio albanskim teroristima da spale manastir Svetih Arhangela u Prizrenu. Albanci su prišli nemačkim vojnicima sa belom zastavom i rekli da samo žele da spale manastir. Nakon toga su nemački vojnici evakuisali manastir Svetih Arhangela i napustili tu lokaciju, ostavljajući albanske ekstremiste da pale našu svetinju. Nakon pogroma Srbi su nastavili da žive u srpskim enklavama strahujući i dalje za svoje živote, porodicu, imovinu.
Zapadni mediji danas govore o nekakvom razvoju demokratije na Kosovu, a Albanci svakodnevno pucaju na Srbe. Srbi su potpuno obespravljeni i prepušteni na milost i nemilost uglavnom kriminogenim strukturama Prištine, koje Zapad promoviše kao velike demokrate. Albanci nesmetano vrše teror i zastrašivanje, kako nad živima tako i nad mrtvima. U albanskim sredinama nećete videti ni jedno čitavo srpsko groblje, ni jedan ne oskrnavljen grob i ne porušen nadgrobni spomenik.
Kretanje u enklavama je vrlo ograničeno, a često Srbi nisu u mogućnosti da obezbede osnovne životne namernice, lekove ili zdravstvenu pomoć. S obzirom na to da je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ugasio sve institucije države Srbije na teritoriji Kosova i Metohiji, Srbima je jasno da su napušteni i od sopstvene države.
Aleksandar Vučić je pod okriljem Brisela, potpisao dogovore sa Albancima, koji su protivni Ustavu Republike Srbije i važećoj Rezoluciji SBUN 1244. Ovim dogovorima je postavljena granica između Kosova i Metohije i Centralne Srbije, a pravosudne i bezbednosne strukture Srbije su integrisane u sistem lažne države Kosovo. Ne samo da je protivpravno već je i protivno volji većine naroda. To Srbima na Kosovu mnogo teže pada, nego sve ostalo što su preživeli do sada. Osećaju se izdanim od sopstvene države. Za takve poteze predsednik Srbije nema podršku naroda čije interese bi trebalo da zastupa i nad čijim Ustavom je položio zakletvu, ali zato ima svesrdnu podršku Brisela, Vašingtona i posebno Angele Merkel.
Danas veliki broj Albanaca sa Kosova migrira u Nemačku da se prijavljuju za azil ili da steknu koristi od socijalne zaštite. To nije bio slučaj prije nego je pokrajina postala nezavisna. Zašto je život i za Albance postao teži?
U vreme dok su Albanci sa Kosova živeli u Jugoslaviji, oni su uživali mnogobrojna prava kao građani te zemlje. Između ostalog, dobijali su jako dobro obrazovanje ali i mogućnost da se nakon završetka školovanja zaposle. Zauzvrat, oni su često podizali pobune protiv države i otvoreno kršili zakone, što im se u najvećoj meri tolerisalo zarad očuvanja mira. Mislim da je to bila velika greška. Nakon samoproglašenja nezavisnosti Kosova, postojao je veliki entuzijazam kod Albanaca. Zapad im je obećao blagostanje i prosperitet. Međutim, ništa tako se nije desilo.
Američke kompanije na čijem čelu su ljudi koji su direktno odgovorni za bombardovanje Srbije, kao što je Madlen Olbrajt ili Vesli Klark, sada eksploatišu Kosovo. Kriminalne strukture kojim su dali da vode tu lažnu državu, naravno nisu u stanju da upravljaju ili da urede neki sistem. To su ljudi koji znaju da pljačkaju i otimaju. Kosovo jednostavno ekonomski nije održivo. Ono je deponija Evrope, mesto gde se rastavljaju ukradeni automobili i čiji delovi se zatim prodaju, čvorište kriminala, trgovine drogom i trgovine ljudima.
Zbog toga, nakon početnog entuzijazma i sami Albanci su shvatili da ne mogu da očekuju nikakvu svetlu budućnost na Kosovu. Njima je jedina želja da napuste Kosovo i presele se u Nemačku, Austriju, Italiju ili bilo koju drugu zemlju Zapada. Ne postoji nikakva šansa da se stvari poboljšaju na tim osnovama koje su ustanovljene nelegalnim otimanjem srpske teritorije. Posebno ne sa tim strukturama sa Kosova, koje su učestvovale u implementiranju američke „demokratije i procvata“.
Običan svet na Kosovu, koji nema veze sa tim strukturama, jednostavno nema šansu da normalno živi, radi i privređuje. Zbog toga su u prvom talasu migracija, pre migranata sa Bliskog Istoka, najpre pojurili na Zapad, Albanci sa Kosova. Mislim da je suština problema ista kao i u nekim drugim zemljama Bliskog Istoka, gde su SAD razrušile stabilne države koje su postojale, i posejala haos od koga svi imaju želju da pobegnu. Bojim se da najskuplju cenu takve sulude politike, treba da plati upravo Evropa.
Koje bi bilo najbolje rešenje za kosovsko pitanje po vašem mišljenju?
Za Srbe je neprihvatljiva takozvana nezavisnost Kosova. Vašington i Brisel zahtevaju od predsednika Vučića da potpiše „sveobuhvatni dogovor o normalizaciji odnosa sa Prištinom“ , kojim bi de fakto Srbija priznala Kosovo. Aleksandar Vučić je položio zakletvu nad Ustavom Srbije u kom jasno piše da je Kosovo sastavni i neodvojivi deo Srbije. On nema prava da drugačije postupa, nego u skladu sa Ustavom naše zemlje.
Mi Kosovo smatramo delom naše zemlje i nikada se nećemo pomiriti sa nasilnim otimanjem dela naše teritorije. Posebno zbog toga što za Srbe Kosovo nije teritorija, već sveta zemlja. Najbolje i jedino ispravno rešenje za Kosovo je povratak u okvire međunarodnog prava odnosno Rezolucije 1244 SBUN. Neophodno je da Srbija podnese zahtev za povratak rešavanja pitanja Kosova i Metohije u UN.
Posebno zbog toga što Srbija nije član EU, i ne vidim ni jedan razlog da se Brisel bavi tim pitanjem i meša u unutrašnja pitanja zemalja koje nisu članice EU. Drugi razlog je činjenica da EU u sadašnjim međunarodnim okolnostima nije značajan faktor i da velike sile poput Rusije i Kine ne mogu da budu izuzete od odlučivanja. U okviru UN treba da razgovaramo o najširoj autonomiji za Albance u okviru Srbije, ali ne možemo da razgovaramo o nezavisnom Kosovu. Postoje različiti modeli autonomije, koji mogu da posluže kao primer.
Smatram da treba da dogovorimo sa Albancima prihvatljiv okvir u kom bi oni imali nadležnosti u oblasti ekonomije i ubiranja poreza na teritoriji Kosova i Metohije u decentralizovanom sistemu Srbije. Nadležnosti Srbije bi bile zaštita granica, spoljni poslovi i zaštita kulturne baštine. Takođe, moramo da dogovorimo povratak preko 200 hiljada Srba. Veliki je problem to što Albanci uopšte ne žele da razgovaraju sa Srbima i da se dogovaraju o bilo čemu, ali mislim da bi takav problem mogao da se prevaziđe u sadašnjim međunarodnim okolnostima.
Ukoliko ne dođe do povratka rešavanja pitanja Kosova u UN, Kosovo će biti savršen primer nelegalnog otimanja teritorije kršenjem međunarodnog prava. Time bi se legitimizovala američka spoljna politika intervencionizma u kojoj je sve dozvoljeno zarad ostvarivanja političkih, ekonomskih i vojnih ciljeva zemlje koja koristi silu.
Imaćemo nova Kosova širom sveta. Ukoliko rukovodstvo Srbije pod spoljnim pritiskom potpiše pravnoobavezujući sporazum sa Prištinom, mi ga nećemo smatrati validnim. Doći će vlast koja će poništiti takav protivustavni sporazum. Mi smo spremni da čekamo i da istrajemo u svojim stavovima. Kina je čekala povratak Hong Konga 100 godina, mi smo spremni da čekamo koliko god je potrebno. Znamo da je Kosovo naše i da će ponovo biti deo srpske države.
Izvor: ZUERST
