Razlozi protiv pristupanja Srbije EU i njihovo pobijanje
1) Srbija je mala zemlja, sa svojih 7, 5 miliona stanovnika predstavljaće kap u moru od 450 miliona stanovnika EU. Samim tim, njoj će suverenitet biti doveden u pitanje, jer će uvek moći da bude nadglasana, imajući u vidu da će načelo saglasja (konsenzusa) biti uskoro ukinuto, kod važnih pitanja.
2) Srbija kao pravoslavna ulazi u većinski katoličko-protestantsku EU.
3) Nacionalni i konfesionalni identitet će u EU biti ugrožen, jer će pravoslavci činiti manjinu u svakom slučaju, a natalitet nam svakako opada.
4) EU je nepoželjna zbog potrošačkog mentaliteta koji u njoj vlada.
5) EU privredno slabi, suviše je raznorodna, raspašće se u budućnosti, pa Srbija treba da ostane pošteđena budućih muka u njoj.
6) EU u svemu sluša SAD.
Prvi razlog se može pobiti činjenicom da Srbija nije jedina mala zemlja u EU. Ima puno malih zemalja u njoj, a neke su kao npr. Slovenija, Luksemburg, Finska, i manje od Srbije. Suverenitet će joj pre biti ugrožen van EU no u njoj. Naime, da li bi neko mogao da bombarduje članicu EU onako kako je bombardovao Srbiju 1999? Zacelo, ne bi. Članstvo u EU je zaloga veće bezbednosti Srbije. Naša otadžbina bi bila veoma ne- sigurna, ako bi se graničila sa političkom zajednicom koja broji 450 miliona stanovnika i tri puta je mnogobrojnija od velike Rusije (143 miliona stanovnika).
Srbija bi bila nestabilna, jer bi nacionalne manjine čije su države već u EU tražile da im se i Srbija pridruži. Ako bi Srbija odustala od puta u EU, te manjine, naročito madžarska, bile bi frustrirane i nije isključeno da bi se javili pokreti za secesiju severne Bačke. Ako bi EU rešila da to podrži, a velika sila ne misli na pravdu no samo na interese koje može podržati sopstvenom moći1), onda bi Srbija teško mogla zadržati ovaj deo svoje teritorije (jednako kao i neke druge, npr. Rašku oblast ili tri opštine sa albanskom većinom). Pozivanja na međunarodno pravo bilo bi efikasno baš onoliko koliko i u slučaju Kosova. Uostalom, da li pravoslavna Gruzija ima uspeha u Južnoj Osetiji ili Abhaziji? Da li ona nema uspeha zbog toga što su Južna Osetija i Abhazija vojnički moćnije od nje? Čini se verovatnijim da ona nema uspeha zato što pravoslavna i moćna Rusija ne namerava pravoslavnoj i nemoćnoj Gruziji da dozvoli da uspostavi kontrolu nad međunarodno-pravno svojom teritorijom. Sem toga, Srbija bi bila u situaciji da traži u EU zemlje sa sličnim interesima i da stvara interesne koalicije s njima u cilju ostvarivanja svojih interesa. Time bi naši političari, kojima nažalost manjka političkoga dara, mogli da uče svoj zanat. Srbiji su potrebni mudri političari koji će se oslanjati na moždane, a ne na fizičke muskule. Da bismo takve političare dobili, potrebno je da vežbaju. Evropska unija je idealan poligon za vežbu moždanih muskula i političke veštine.
EVROPSKA UNIJA I NACIONALNI IDENTITET
Drugi razlog jeste da pravoslavna Srbija ulazi u katoličko-protestantsku Evropu. Ovaj razlog je samo naizgled tačan. Naime, današnja Evropa je u velikoj meri sekularizo- vana. Recimo, u Nizozemskoj i Češkoj manje od dve petine građana veruje u Boga. Njihova nominalno većinski protestantska odnosno katolička veroispovest je u tom svetlu prilično nebitna. Naravno, za religioznog čoveka je sekularizovana zemlja, možda, još veća anatema od religiozne u kojoj vlada drugačija konfesija. Imajući to u vidu, treba uka- zati na činjenicu da ni Srbi većinom nisu naročito religiozni ljudi (religioznih nema više od tri petine, a i mnogima od njih iskrenost religioznosti je upitna). Dakle, neće sama EU nešto naročito na njih uticati u tom pogledu.
Treći razlog je, međutim, u uskoj vezi sa prethodnim. Da li će nam identitet biti ugrožen? Moguće je da će to biti slučaj, ali je moguće da će nam on biti ugrožen i van EU. Naime, ako se ne rađa više no što umire u jednom društvu, onda će sam opstanak tog društva biti na duži rok ugrožen (danas Srbija ima negativan prirodni priraštaj i nalazi se među 10 zemalja sa najstarijim stanovništvom na svetu). Identitet, pak, može biti ojačan stalnim opštenjem sa pripadnicima drugih nacija i konfesija. Naime, dosadašnja istorija pokazuje da se identitet stalnim opštenjem sa drugačijima od nas snaži, poš- to u stalnom kontaktu sa drugačijim stalno teče proces poređenja. Čim se poredimo s drugim, mi smo svesni naših razlika u odnosu na njega. Sem toga, EU će, ukoliko to želi, moći efikasnije da štiti svoje granice od pridošlica, npr. Kineza i Albanaca, nego što će to biti u stanju mala Srbija. S obzirom da su južna i istočna Srbija najređe naseljena područja, ne treba imati iluzija da tako nešto imigranti neće pokušati da iskoriste u budućnosti. Naposletku, nisu li pravoslavlju odani Grci veoma dobro očuvali nacionalni i konfesionalni identitet za ovih tridesetak godina koliko je Grčka članica EU? Zašto mi ne bismo mogli, zajedno sa Grcima iz Grčke i Kipra, Rumunima i Bugarima očuvati kako konfesionalni, tako i nacionalni identitet?
Što se četvrtog razloga tiče, potrošački mentalitet u Srbiji nije niukoliko slabiji od onog u EU. Treba se samo setiti sramnih juriša naših ljudi na svaki novi hiper-market, a čemu ne odolevaju ni oni na Zapadu, pa da bude jasno o čemu pričamo.
Peti razlog, kada je reč o privrednoj snazi, nije utemeljen u stvarnim procesima u Evropskoj uniji. Ovo ogromno tržište, naime, dovodi i, sva je prilika, dovodiće do stabilnog privrednog razvoja. Standard života je u EU prilično visok, a uslovi života su u odnosu na druge delove sveta najpribližniji željama čoveka. Naravno, to se može u budućnosti menjati na gore ili na bolje, ali Srbija bi mogla biti veoma zadovoljna ako bi uspela da se približi tim i takvim standardima. Što se, pak, raznorodnosti i prognoze o budućem raspadu tiče, može se reći da je to moguće. Pa ipak, ono što je moguće nije i iz- vesno. Štaviše, Srbija bi, s obzirom da je na raskrsnici puteva evropskih, loše prošla ako bi se EU raspala, bilo da se u njoj nalazi ili ne. Dakle, mi bi trebalo da uđemo u EU i budemo veoma zainteresovani za njen prosperitet i dugovečnost, jer je on uslov za mir i sigurnu budućnost nas i naših potomaka.
Šesti razlog ima utemeljenje u stvarnosti, premda prilikom poslednje američke agresije na Irak SAD nisu imale podršku EU (sa izuzetkom nekih zemalja iz istočnog dela EU). No, ono što je danas ne mora biti i sutra, jer može se pre-tpostaviti da SAD neće uvek biti globalni hegemon, te da će i EU na osnovu svojih ogromnih kapaciteta biti u stanju da im se odupru (kako to i navedeni slučaj pokazuje). Naposletku, Srbija će pre biti u prilici da zaštiti svoje interese kao članica EU, ukoliko SAD ili neko drugi želi da ih ugrozi, negoli kao mala i izolovana država.
SRBIJA, KOSOVO I EU
Naposletku, valja razmotriti i da li postoji veza između „nezavisnosti” Kosova (u stvari radi se o protektoratu EU nad njim) i našeg ulaska u EU. Nagoveštaj de jure priznanja Kosova (de facto ono nije zavisno od Srbije u poslednjih 9 godina) kod dela naših sunarodnika izaziva emotivni odgovor: ako EU prizna Kosovo, onda Srbija treba da odustane od želje da postane članica EU. Ovaj odgovor je zasnovan na inatu, a ne na razboritom sagledavanju posledica njegovih. Inat nije koristan za onoga ko se njim rukovodi u određivanju politike. Njemu nasuprot, interes (nacionalni i materijalni) je uvek dobar pu- tovođa kada treba odrediti kakvu politiku prema nekome ili nečemu treba povesti. Da bi se interes pre- poznao potrebna je razboritost.
Naime, pre nego što bilo ko od- govori na pitanje o budućem usmerenju Srbije, kako društva tako i države, moramo se upoznati sa postojećim izborima i njihovim posledicama. Tri su moguća izbora pred Srbijom: 1. članstvo u EU sa ili bez Kosova; 2. autarhična ili „neutralna“ Srbija; 3. ruska gubernija.
Do sada je preko dve trećine građana podržavalo članstvo u EU. Prednosti ovog izbora su očigledne: korišćenje evropskih fondova za nerazvijene članice, ulazak na veliko tržište rada, roba i kapitala, priliv stranih investicija, mogućnost putovanja u šengenskoj zoni bez prepreka, učestvovanje u evropskoj porodici nacija koju Srbi osećaju svojom. Sem toga, postoje i ne tako očigledne prednosti članstva u EU: a) postepeno približavanje ispunjavanju viševekovne težnje Srba da dostignu vrednosne i materijalno-tehničke standarde zapadne Evrope; b) ako Srbija os- tane van NATO (što autor ovog priloga podržava zbog agresivnog, imperijalističkog i militarističkog karaktera ovog promotera američkih interesa), onda je članstvo u EU, bez obzira na gubitak dela su- vereniteta, jedina efikasna odbrana od posezanja za njenom preostalom teritorijom; c) kao članica EU Srbija bi imala veće šanse da se bori za očuvanje i unapređivanje prava Srpske Republike u BiH. Naposletku, valja dodati da su sva društva onih zemalja koja su ušla u EU veoma zadovoljna životom u njoj. Naime, nigde nema više od 10 procenata onih koji bi želeli da je napuste. Posebno treba naglasiti da su i tri pravoslavne nacije (Grčka, Bugarska i Rumunija) članice EU, te da se ne žale da su u njoj diskriminisane. Naprotiv, Grci su među najoduševljenijim pristalicama EU, jer su od nje velike koris- ti do sada videli. Bugari i Rumuni, te kiparski Grci, pak, nadaju se velikoj koristi u budućnosti. Doista, zar su Srbi neki poseban (ne)evropski narod? Onaj koji jedini na evropskom kontinentu ne želi u EU, pa čak iako EU njega želi. Da li smo veći pravoslavci od Grka? Svako ko je u Grčkoj bio zna da su Grci mnogo posvećeniji vernici od Srba. U čemu je onda stvar? U nezavisnosti Kosova?
Kako priznanje nezavisnosti Kosova od strane većine članica EU postaje sve izvesnije, konzervativci Srbije predvođeni DSS-om (u čijem programu jasno piše da je EU cilj Srbije) počinju da se dvoume o poželjnosti evropskog puta Sr- bije. Čini se da je logika sledeća: ako EU prizna Kosovo, mi nećemo u EU e da bismo kaznili ovako nepravedno postupanje prema nama i sačuvali nacionalno dostojanstvo. Prema piscu ovih redova, ovakav potez bi više kaznio Srbiju no EU. Naime, dok je EU stalo da na Balkanu nema problema među balkanskim nacijama, pa i, sledstveno, do uključivanja svih država Balkana u EU, dotle njen opstanak nije vezan za priključenje bilo koje od njih. Srbiji, međutim, sam opstanak u budućnosti može biti ugrožen u slučaju da se ne pridruži EU. Što se, pak, nacionalnog dostojanstva tiče, treba se setiti Albanije Envera Hodže. Vođ ove države i njeni građani su se verovatno osećali dostojanstveno, ali su kod pripadnika drugih nacija, zavisno od simpatija prema Albancima, izazivali sažaljenje ili podsmeh. Da li su sažaljenje i ruganje drugih našoj sirotinji, ipak, previsoka cena za osećaj nacionalnog dostojanstva? Zar se nacionalno dostojanstvo ne može graditi na osnovu naših us- peha u takmičenju sa drugima na različitim poljima, npr. u umetnosti, sportu, privredi i politici, a ne u gubitničkoj samoizolaciji siromašnog, od okoline prezrenog i ojađenog, ali „dostojanstvenog” naroda? Siromašni monah ili siro- mašni a vredni i pametni pojedinac mogu biti dostojanstveni, ali sirotinjska nacija može biti samo prezrena i ojađena kolevka kriminala, društvenih problema i ličnih poroka.
Ako Srbija nije članica ni NATO ni EU mogla bi postati cilj dodatnih teritorijalnih pretenzija suseda koji bi se nalazili u pomenutim organizacijama, ili samih organizacija. U tome je najveća slabost autarhije. Srbija bi bezbednosno ostala krajnje ranjiva, kao što je uostalom i do sada bila. Sem toga, rizikovala bi da od EU, s kojom se već graniči sa istoka (Bugarska, Rumunija), severa (Madžarska), a u dogledno vreme će i sa zapada (Hrvatska), napravi neprijateljski usmerenu veliku silu (više od 450 miliona stanovnika) koja bi, možda, krenula u ukidanje Srpske Republike u BiH. Uz sve to, Srbija bi morala da nađe druge privredne partnere, iako je upravo EU do sada bila glavni privredni partner Srbije. Da li je ona spremna na takvo preusmeravanje svojih privrednih kapaciteta? Nije verovatno da je odgovor potvrdan, pa bi nedostatak stranih investicija, bez kojih nema privrednog razvoja i rasta za- poslenosti, dodatno opteretio teško privredno i socijalno stanje.
Naposletku, rešenje SRS (za koje tek u predizbornoj kampanji čusmo da je „šala”) za budućnost Srbije jeste – ruska gubernija (provincija). Ovo rešenje podrazumeva zaintere- sovanost Rusije da Srbija postane ruska gubernija i zainteresovanost većine Srba da Srbija postane tek jedna upravna oblast Rusije. Nijedno nije verovatno. Naime, Rusija bi teško mogla biti zainteresovana da zbog Srbije ulazi u neprijateljske odnose sa EU. Velikim silama su uvek važniji odnosi sa drugim velikim silama no sa malenim klijentima koji su uz to geografski znatno bliži drugoj velikoj sili no zaštitnici. Ako bi Rusija prihvatila članstvo Srbije u Ruskoj Federaciji to bi značilo i prihvatanje obaveze da vojno štiti hiljadama kilometara udaljenu Srbiju. Nije verovatno da bi se Rusija obavezivala na tako nešto, tim pre što ima veoma negativno iskustvo sa Srbijom i Srpskom tokom 1990-ih kada je vođstvo bosanskih Srba prkosilo volji kako Miloševićeve Srbije tako i Rusije (njen izaslanik, Vitalij Čurkin, današnji ambasador Rusije u UN, bio je puno puta besan zbog neposlušnog ponašanja srpskih saveznika), uz punu podršku Paljanima onih koji se danas najglasnije zalažu da Srbija postane ruska gubernija. Srpski klijent bi, pak, sasvim sigurno bio neposlušan i sutra kao što je bio juče, a na ruske vojnike u Srbiji ne bi gledao s oduševljenjem. On, zapravo, ne bi shvatao da više nije nezavisan, te da je samo upravna oblast Rusije koja sluša zapovesti iz Moskve. Interesi ove bili bi, razumljivo, uvek ispred interesa Beograda.
Da li je to ono što većina Srba želi? Izvesno ne. Prema tome, ovaj predlog je krajnje nerealan, a paradoks je da su ga smislili oni koji se hvale svojim nacionalizmom. Čini se da ne shvataju da bi nacionalna nezavisnost postala nešto ne- dostižno za Srbe. Osim toga, da li se prave da ne uviđaju da bi Kosovo svakako ostalo pod upravom NATO, tj. nezavisno od Srbije? Naime, Ruska Federacija i Srbija kao njen deo morali bi da ratuju za povratak Kosova u okrilje Srbije. Da li iko misli da bi Moskva pristala na avanturu Trećeg svetskog rata zbog Kosova? Takođe, da li bi se Srpska mogla očuvati u BiH u takvom razvoju odnosa? Osim toga, privredni problemi bi bili veoma teški. Naposletku, Rusiji bi verovatno više odgovaralo da ima još jednog iskrenog, pa makar i malog prijatelja i blagonaklonu zemlju u EU koja bi joj, zajedno s drugim bliskim državama, olakšavala opštenje sa EU na korist kako Rusije tako Srbije i EU, no što bi joj odgovarala jedna antizapadna Srbija koja bije uvaljivala u nevolje sa Zapadom. Takođe, jasna podrška koju je Boris Tadić dobio od Vladimira Putina pred oba izborna kruga ukazuje da je Srbija u EU strateški interes ne sa- mo Srbije, već i Rusije.
Zaključak se nameće: izbor EU, bez obzira na sudbinu Kosova (a zar Srbija kao deo EU ne bi imala veći upliv na položaj Srba i pravoslavnih manastira na Kosovu kao pro- tektoratu EU no što bi imala kao neprijatelj EU?), je zacelo najmanje loš za budućnost Srbije.
Naposletku još jedna napomena: moguće je da ima onih koji bi uzdizanje neke nove Vizantije kao pravoslavnog komonvelta pretpostavili Evropskoj uniji. Ovde o tome nije raspravljano iz jednostavnog razloga. Ovo rešenje nije realno. Naime, potencijalne članice ovakve političke zajednice, Grčka, Kipar, Bugarska i Rumunija, se već nalaze u Evropskoj Uniji. Srbija se, dakle, ne može udruživati sa pravoslavnim zemljama sa Balkana u političku zajednicu, osim ako to nije u okviru EU. One nas željno iščekuju e da bi se broj međusobno bliskih zemalja u EU uvećao. Drugim rečima, ako Srbija želi da sa drugim pravoslavnim zemljama Balkana bude u istoj političkoj zajednici, onda ona mora što pre ući u Evropsku uniju.
Autor je politički analitičar i asistent na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
