Од данас ћемо, ако Бог да, викендом редовно објављивати политичке колумне вршиоца дужност председника Политичког савета Двери, др Владимира Димитријевића, иначе нестраначког сарадника нашег покрета још од 1999. године. Прва од колумни је, у ствари, предговор за нову књигу Бошка Обрадовића која ће, надамо се, ускоро изаћи из штампе.
ЧУВАРНОСТ И ОБНОВА ДЕМОКРАТИЈЕ/ ДИНАМИЧКИ КОНЗЕРВАТИВИЗАМ БОШКА ОБРАДОВИЋА
Прошло је више од деценије од како су Двери српске, тада још као патриотска НВО, објавиле цео број часописа посвећен руском писцу, настављачу Достојевског, Александру Солжењицину. Тим поводом су потписник ових редова и Бошко Обрадовић разговарали о човеку који је молио Бога да, у ГУЛАГу и после њега, као болесник од рака, преживи да би могао да сведочи. И преживео је. А основни став Александра Солжењицина је био – не живети у лажи. Никад, нипошто, никако. О томе смо, између осталих, водили дијалог у емисији. Говорио је велики руски истинољубац: “Насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се нема чиме одржати осим насиљем. Свако ко једном насиље прогласи за своју методу, неумољиво мора изабрати лаж за своје начело. Рађајући се, насиље делује отворено и чак се собом поноси. Но чим ојача, устали се, осећа разређеност ваздуха око себе и не може даље опстајати другачије неголи замагљујући се у лаж, прикривајући се њеном слаткоречивошћу. Оно неће више стално, неће обавезно, непосредно запушавати уста, чешће ће од поданика захтевати само да лажи положе заклетву, само да саучествују у лажи. И прост корак простог неустрашивог човека: не учествовати у лажи, не подржавати лажне радње! Па нека то долази у свет и чак царује светом – али не кроз мене. Писцима и уметницима је доступно и оно веће: да победе лаж! Заиста је у борби с лажи уметност увек побеђивала, увек побеђује! – видљиво, за сваког непобитно! Против много тога на свету лаж може истрајати – али само не против уметности. А чим лаж буде расплинута – одвратно ће се разоткрити голотиња насиља – и оно ће се занемоћало срозати.Ето зашто, пријатељи, мислим да смо способни да помогнемо свету у његово усијано доба. Не изговарати се голорукошћу, не препуштати се лагодном животу – већ кренути у бој! У руском језику су омиљене пословице о истини. Оне упорно изражавају поприлично и тегобно народно искуство, а понекад запањујуће:ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЦЕО СВЕТ ПРЕТЕЖЕ.“
Једна истинита реч! То се не сме заборавити!
Побуна против лажи је морални чин. Чак и кад, на први поглед не успева, она чува човештво.
СЛОБОДА БЕЗ КОЈЕ НЕМА СЛОБОДЕ
Без обзира што, како је говорила Хана Арент, истина у политици није омиљена врлина, политика је без стремљења ка истини немогућа. О томе је већ поменута ауторка „Извора тоталитаризма“ јасно сведочила:“У тренутку када више немамо слободну штампу, све се може десити. Тоталитаризам или било коју врсту диктатуре чини могућим то да људи престају да буду информисани; како можете имати мишљење о нечему ако нисте информисани? Ако вам свако стално лаже, посљедица није та да вјерујете лажима, већ да заправо нико више не вјерује ни у шта. Ово је зато што лажи по својој суштини морају да се мијењају, и влада која лаже мора стално изнова да пише своју историју. Тако добијате не само једну лаж – с којом ћете живјети до краја живота – већ добијате огроман број лажи, у зависности од тога како политички вјетар дува. И народ који не може више ничему вјеровати не може да се одлучи. Њему није ускраћен само капацитет за било какву акцију, већ такође и капацитет да мисли и суди. И с таквим народом онда можете да радите шта хоћете.“
Баш то – да радите шта хоћете. И Вучићев режим то и ради, баш шта хоће и шта му се може ( не без подршке својих западних ментора, које у Србији не занима демократија, него „стабилократија“). Врховни Кловн Србије непрестано манипулише, обмањује, политичке противнике претвара у непријатеље, у „лопове и фашисте“. Због тога су, између осталог, Двери и Бошко Обрадовић на српској политичкој сцени најоклеветаније појаве – мржња према њима несразмерна је њиховом тренутном политичком утицају. То значи само једно – идеје Двери се не свиђају господарима лажи. И зато је борба за слободу медија, као главни предуслов демократије, нешто од чега се не сме одступати. То је слобода без које нема других слобода.
Бошко Обрадовић је у борби за ту врсту слободе дао свој истински допринос.
БОЈКОТОМ ПРОТИВ КЛОВНОВСКОГ ПАРЛАМЕНТА
Нова књига Бошка Обрадовића јасно сведочи да се он није поколебао од када је усвојио Солжењицинов став: не пристајати на лаж. Никад, ни по коју цену. Зато у књизи можемо прочитати због чега су Двери бојкотовале наказну и лажну Вучићеву Скупштину. Говорећи о властодршцима којима такав парламент није срамота, Обрадовић је рекао:“Они су обесмислили све државне институције, а на првом месту Скупштину. Они су увели бојкот нормалности и нормалног живота и рада у Србији. Време је да ми бојкотујемо и обесмислимо њих и ускратимо им летитимитет да даље владају. Покушаће они да владају даље и на тај начин, без легитимитета и са парламентом без опозиције, али ће то свакога дана бити све бесмисленије и теже. А онда ће морати да дође до пуцања тог ненормалног политичког система и до слободних и поштених избора.“
Скупштина, која треба да буде оличење зрелости једног народа и његовог достојанства, постала је непрестана кловнијада. Двери нису пристале на квазиполитичку кловнијаду, на коју су многи били спремни да пристану. Неки кажу – бојкот избора у години 2020. није успео. Али, то није тачно. Успео је, него шта: Вучић више нема начина да се представи као демократа. Он има легалитет ( мада је и то сумњиво ), али легитимитета више нема. То је последица бојкота његових избора као одбијања да се служи политичкој лажи. И то није мало. Јер, трули компромиси воде само у даље труљење једног друштва.
Двери су одбиле труле компромисе.
ПРОТИВ ЛАЖИ О ЕКОНОМСКИМ УСПЕСИМА
Обрадовић не пристаје ни на лаж Вучићевог режима о огромним економским успесима СНС „златног доба“. Много пута, и на многим примерима, он показује како та лаж кобно делује на наше животе, од привреде до културе. Рецимо, лаж у економији је погубна, као у случају продаје „Комерцијалне банке“:“Банка је продата за 387 милиона евра, а држава је пре тога међународним акционарима (Европској банци за обнову и развој) исплатила 260 милиона евра за њихов удео. Вредност капитала Комерцијалне банке износи 640 милиона евра. Њена права вредност, оно што банка може са свим својим потенцијалима је више од две милијарде евра. И профити које Комерцијална банка остварује су све већи из године у годину.“ Бошко Обрадовић нам тиме каже: Србија економски робује – она више нема ниједну банку на коју би се могла ослонити у будућем привредном преображају. А Вучић лаже, лаже и лаже о кулама и градовима својих постигнућа. ЛАЖНО РОДОЉУБЉЕ Лаж је и Вучићева прича о родољубљу, иза које се крије истинска издаја:“Како другачије него као издају окарактерисати његово лично пријатељство и сарадњу са осведоченим ратним злочинцима и виновницима многих зала по српски народ и државу, од НАТО бомбардовања Србије до погрома над Србима на КиМ: Билом Клинтоном, Тонијем Блером, Герхардом Шредером, Хашимом Тачијем…“
Зато је Вучић потписник свих издаја – од Бриселског до Вашингтонског споразума. Ко то не види, ништа не види.
Из разлога ограничености ообзорја или из разлога крајње себичних, лукративних.
Јер слепило се, под Вучићем, лепо плаћа.
ВАНРЕДНО СТАЊЕ И ТРЕЗВЕНОСТ
Многи од Обрадовићевих текстова из ове књиге настали су у доба ванредног стања поводом корона тровања Србије и света. Обрадовић ни у ванредном стању није пао у панику, него је размишљао о томе шта се може и шта треба учинити. Његова размишљања су више него упутна:“Кућна изолација и за некога присилни повратак породичној заједници дефинитивно је доказ да у сваком злу има и неко добро. Засигурно никада не бисмо издвојили оволико времена једни за друге, а камоли да бисмо оволико размишљали о потреби шире друштвене солидарности. Пандемија се показује као горка учитељица живота – само да ми будемо озбиљни ученици.“
Смири се, горди човече, рекао би Солжењицин.
Али лекцију смирења никако да науче.
ПРАВО ВЕРНИКА НА ЛИТУРГИЈУ
Обрадовић је, у ванредном стању, бранио и права верујућих људи. У доба када су хипермаркети били отворени, а храмови затворени, с пролећа 2020, и када су њихови власници могли да шетају кућне љубимце недељом, а верници нису могли да иду на Литургију, Обрадовић је писао:“Веома је проблематично за сваког верника да му буду укинута основна верска права, а посебно присуство богослужењима у време Васкршњег поста и Васкршњих празника. Не видимо зашто то не би било дозвољено макар једном седмично, односно недељом, уз поштовање свих превентивних мера као што су физичко дистанцирање, заштитне маске и рукавице. Верници, дакле, могу долазити на богослужења штитећи и себе и друге, као што на исти начин иду другим послом и на друга јавна места и установе.“
Када је, у претпоследњој седмици Великог поста 2020. године, постало јасно да ће врх државе Србије, предвођен председником Вучићем, наложити строге карантинске мере од четвртка у 17 часова до Великог понедељка у 5 часова, патријарху српском г. Иринеју обратила се група српских интелектуалаца, молећи га да се избори за право верника да присуствују Литургији на највећи хришћански празник – Васкрс. Између осталог, речено је:“Приносећи Вам ову молбу, пре свега имамо у виду Господњу заповест о Светој Тајни Евхаристије – ово чините за мој спомен (Лк. 22, 19), знајући према речима Св. Апостола, да се Света Евхаристија служи и служиће се до самог другог доласка Христовог (1. Кор. 11, 26), али и свесни да је учешће верног народа (лаоса) на Светој Литургији неопходно, јер речју Св. Јована Златоустог „не приноси само један свештеник благодарење, већ и сав народ.“ Истовремено, Ваша светости, молимо Вас, да државне власти упозорите да би према чл. 202. Устава Републике Србије свако ограничење слободе вероисповести било противуставно, пошто у условима ванредног стања слобода вероисповести ујемчена чл. 43. Устава има карактер апсолутног права. Упозорите државне власти да у условима ванредног стања не смеју злоупотребити ст. 4. чл. 43. Устава Републике Србије, који предвиђа да се изузетно законом могу прописати извесна ограничења слободе вероисповести. Ни тада се, сходно чл. 18. Устава, не сме утицати на суштину зајемченог права, тако што би се православни верници потпуно лишили права учешћа на богослужењу, а то се према чл. 202. Устава посебно не може учинити уредбама са законском снагом, које се доносе током ванредног стања.“
И овај глас, коме се Бошко Обрадовић, као хришћански политичар придружио, имао је озбиљан одјек и у земљи и у свету.
ПОЛИТИКА И ВАНРЕДНО СТАЊЕ
Било је тешко, у доба ванредног стања, бавити се политиком. А било је тешко и после, када је Вучићев режим решио да прави изборе упркос околностима које су налагале опрез. Обрадовић се, и тада, определио да разобличава илузије, ма колико га то коштало:“Како је могуће из ванредног стања, док пандемија још увек траје, одједном прећи у нормалан живот и наставити изборни процес док су грађани још увек ошамућени шта им се дешава и куда све ово води?“
Открио је и постојање лажовског АВ вируса, у доба лажовских АВ избора средином 2020. године :“Најгора ствар код овог АВ вируса је свакако паника и страх: да ће се изгубити посао ако се не гласа за Александра Вучића, да се никада нећеш запослити ни ти ни твоја деца ако не скупљаш сигурне гласове за СНС, да као привредник нећеш моћи да склапаш послове са државом ако ниси на партијској линији и не дајеш рекет владајућој странци, да ћете режимски медији растргнути ако кажеш коју критичку реч о њиховој власти…“
И још:“Да вам право кажем: најгори су ми они који се заразе овим вирусом под изговором: „Боље овај вирус него да дође неки други вирус, сви су вируси исти, па шта има везе“ и слично. Па, зар није боље да будеш здрав него болестан? И зар није боље да промениш нездраву атмосферу и пробаш да се излечиш, него да верујеш у то да ће ти лечење донети само још гору болест?“
Јер, ако се из претполитичког стања Вучићеве кловновске „стабилократије“ не вратимо истинској демократији, нашој болести неће бити лека.
МИСЛИ И ОСЛОБАЂАЈ СЕ
Зато је време пандемије Обрадовић користио да мисли. И понудио је слику наше стварности каква би могла бити ако сложно прегнемо ка слободи личној и заједничкој:“У другом сценарију који подржавам, сада имамо јединствену прилику да подвучемо црту и извршимо коначни обрачун са неолибералним погледом на свет који нас је довео у потпуну колонијалну зависност и губљење националне суверености. Сада је време да у први план поново дођу националне идеје и да се као појединци, народ и држава вратимо традиционалним вредностима и заједницама. Потребно је применити другачији поглед на свет ради новог начина живота: прикочити, успорити трку живота, вратити се више себи и породици, правим вредностима, духовним и моралним темељима и узорима. То подразумева и здравији стил живота: од духовног преумљења и обнове, преко моралног устанка и кочнице, до психофизичког здравља и заштите животне средине, као и обезбеђивања здравог ваздуха, воде и хране – као предуслова здравог живота.“
Сада се боримо за основно – воду, ваздух, храну. Ако се око тога не саберемо, око чега ћемо се сабрати?
ВРАТИМО СЕ ДЕМОКРАТИЈИ
Бошко Обрадовић је, у својој књизи, опет понудио нову визију за превазилажење животом превазиђених категорија, попут левице и деснице:“Двери, дакле, нису ни лево ни десно, већ су савремени конзервативци и хришћанске демократе. Као што бранимо Косово и Метохију у саставу Србије, тако можете бити сигурни да ћемо бранити и демократију у Србији. Демократија је данас последња брана за тоталитаризам новог доба, кршење људских права и наметање стилова живота о којима нас нико није ништа питао. Неће бити никакво изненађење да се у тој борби за грађанску, економску и националну слободу нађемо раме уз раме са искреним припадницима супротних идеолошких праваца од нашег, пре него са лажним националистима. Наше идеолошке разлике, дебате и прегањања оставимо за време када наша држава поново буде слободна и демократска.
Не заборавимо: основна подела у Србији није на левицу и десницу, већ на лажну елиту која је за одржање корумпираног политичког система по сваку цену и нас који смо за промену система као једину истинску политичку промену. Дакле, овде више није довољна смена власти, јер власти су се мењале и до сада, али је систем увек остајао исти. Нама је потребна промена комплетног корумпираног система који овде влада последњих 30 година и то је једина нова и аутентична опозициона колона данас, која је изнад левице и деснице“.
Промена система, мртвачког и умртвљујућег, наша је једина шанса.
ПРАВДА ДРЖИ ЗЕМЉУ И ГРАДОВЕ
Лако ћемо ако се обнови правна и демократска држава. Тада свако иступа, на слободним изборима, са својим идејама и програмима. Динамички конзервативизам Двери данас значи управо то: обнову правне и демократске државе. Уосталом, конзервативизам није ограниченост видног поља на лево и десно, него поглед и у дубину и висину. Он није беживотна идеолошка стега, нега чуварност свега што у људском постојању вреди, од физичког ( вода, храна, ваздух) до метафизичког ( вера, морал, породица ).
И то је, наравно, сасвим у складу са Солжењициновим идејама о родољубљу. На почетку књиге „Русија у провалији“ велики руски писац каже:„Патриотизам је циљно и непопустљиво осећање љубави према својој отаџбини, са спремношћу жртвовања за њу и сношење њених недаћа. Истовремено: служење Отаџбини које не сме бити сервилно,“ то јест – не сме се претварати у квазипатриотску реторику без садржаја. Једини прави патриотизам је правни патриотизам, који штити свакога на непоколебљивом темељу права и правде. Србин, вековима, сведочи да правда држи земљу и градове.
Надамо се да ће читалац у новој књизи Бошка Обрадовића имати прилике да се увери како је пут Двери заснован управо на овој, једној од најважнијих, мисли нашег народа.
др Владимир Димитријевић