Дана 9. новембра 1918. године, регуларне јединице српске војске Краљевине Србије из правца Петроварадина ушле су у Нови Сад. Њих је предводио Коњички ескадрон Дунавске дивизије на челу са мајором Браниславом Бугарским из састава славом овенчане Прве армије војводе Петра Бојовића.
Међутим, тај миран улазак српске војске не би био такав да потпоручник Бошко Павловић није одиграо важну улогу у данима пре уласка српске војске .
Из горње Угарске је 4. новембра стигло око 1500 ослобођених српких војника и интернираца који су на путу ка домовима морали још неко време да се задрже у Новом Саду. Потпоручник Бошко Павловић, који је са њима стигао, од њих је формирао одред Србијанаца који је примио наоружање од Српске народне страже и који се одмах ставио на располагање Српском народном одбору на челу са Јашом Томићем чије милиције нису могле да зауздају пљачке и анархију која је претила. Правовременим и организованим акцијама он је обезбедио мирну предају и заузимање стратешки важних тачака у граду –железничке станице, електричне централе, аеродрома на Сајлову, пристаништа, плинаре и др. Велика заслуга је што је одред под одлучним вођством младог потпоручника спречио да војска која се повлачила сруши оба моста на Дунаву. Др Игњат Павлас и Бошко Павловић су у име Српског народног одбора предали ултиматум комаданту немачких трупа да до 8. новембра до 6 ујутро напусте град без икаквог плена са најнужнијом опремом и дозволом да могу повести и своје рањенике .
Без иједне проливене капи крви Нови Сад је могао да дочека своје ослободиоце. Дочек српске војске је био величанствен јер јој је у сусрет послато 400 коњаника у народним ношњама са српским барјаком. На мосту их је дочекао члан Управног одбора Матице Српске и угледни грађанин Сава Стојковић и окићену заставу предао мајору Војиславу Бугарском.
На препуном главном градском тргу добродошлицу им је са балкона Матице Српске ватреним говором пожелео Јаша Томић чији је Српски народни одбор радио на припреми остварења најважнијег задатка – одржавања Велике народне скупштине о присаједињењу. Српски народ је био на корак од остварења свог вековног сна – присаједињења матици Србији, што се и десило 25. новембра 1918. године када су се на Великој народној скупштини у Новом Саду Бачка, Банат и Барања присајединили Краљевини Србији, а Срем је то урадио дан раније на Скупштини у Руми.
Свим искушењима кроз које је пролазио српски народ, а поготово оним у току самог рата (затварања свих српских културних и јавних институција, новина на српском језику, распуштања свих српских политичких странака, антисрпких манифестација и разбијања фирми српских домаћина које су биле на ћирилици, интернације виђених Срба, преметачина по православним храмовима) сада је дошао крај.Све српске битке за слободу слиле су се у једну победу на чијем барјаку се и данас вијоре ликови војводе Шупљикца, вожда Ђорђа Стратимировића, Јована Јовановића Змаја, Светозара Милетића, Јаше Томића, Лазе Костића, као и оних помало анонимних и заборавених хероја попут потпоручника Бошка Павловића.
Бошку Павловићу се 1937. године губи сваки траг, а др Игњат Павлас је убијен заједно са својом супругом у Новосадској рацији. Током Рације у јужној Бачкој од Мађара је страдао велики број добровољаца које је краљ населио ту после рата и то је била одмазда за присаједњињење.
Српски Покрет Двери је још 2017. године упутио иницијативу градским властима да се Бошку Павловићу подигне спомен биста или да једна улица понесе назив са његовим именом, што нажалост до данас није урађено.