Наспрам Беочина, ког Дунав дели од Новог Сада, град није поставио станицу за мерење загађености ваздуха, вероватно да се грађани не би узнемиравали. Без обзира на то, Новосађани који живе ближе Дунаву су током зиме али и почетком пролећа, нарочито у вечерњим часовима, имали прилике да осете сву „свежину“ ваздуха са мирисом спаљених гума који их је буквално гушио.
Према подацима из медија, „Лафарж“, односно некадашња БФЦ, као гориво користи и гумни отпад који је веома опасан, нарочито по здравље људи. Покрајински секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине и даље не реагује на извештај покрајинске инспекције да је „Лафарж“ још 2019. године примио и користио 963 тоне опасног отпада као алтернативно гориво, а да претходно није контролисао нити приказао документацију о његовом кретању, што је био у законској обавези (за прошлу и ову годину нема података?!).
Покрајинска инспекција је тада утврдила да је цементара за гориво користила 50 000 тона опасног петрол кокса (отпада насталог прерадом нафте ), 10 000 тона отпадних гума, као и гуменог гранулата, те да не постоји документација о самом пореклу отпада. Управо за кретање гуменог гранулата је и 2016. године цементара „пропустила“ да води законом прописану документацију те га је непрописно спаљивала и складиштила. Интересантно је указати, не тврдећи да је та фабрика испоручилац овог отпада, да је пре десетак година тадашњи министар за екологију Оливер Дулић на свечаном отварању тада прве српске фабрике за рециклажу гума „Eco resajsling“ у Сиригу (у власништву Бошка Палковљевића), најавио велики помак у екологији јер се од старих гума ствара гумени гранулат који се после користи у грађевинарству, као додатак асфалту и спортским теренима и фактички он више не загађује околину. Тада ни он али и нико други из власти није спомињао ни као могућност да ће се тај гумени гранулат користити не еколошки, него као гориво у „Лафаржу“ које ће издувним гасовима тровати и посредно убијати грађане Беочина и Новог Сада.
Сама продаја Беочинске фабрике цемента је те 2002. године прошла под велом тајне и под великим знаком питања под којим условима и зашто је продата баш „Лафаржу“ (министар економије био је тада Александар Влаховић). Неки тада битни аутономашки политичари су бурно негодовали, али су ипак „легли на руду“, односно на паре и она је продата.
Ни једна од постојећих мерних станица Агенције за заштиту животне средине не мери угљен диоксид који се стотинама година задржава у атмосфери, па ни сумпор диоксид, али ипак мери ПМ честице које изазивају респираторна обољења – 2019 . године је концентрација ПМ честица у Беочину била већа од дозвољене 51 дан, а у 2020. години 48 дана (Нови Сад је на пар километара ваздушне линије).
Фабрика финансијски веома потпомаже сиромашну општину Беочин на чијем челу је Мирјана Малешевић Милкић, која је и сама радила у цементари око 20 година на менаџерским и директорским пословима, па постављамо питање зар то није сукоб интереса? Улагање у развој општине је похвално, али која је крајња цена ако држава недовољно контролише фабрику, односно загађење које иста изазива?
Скандалозно је да баш ова општина и то једина у Војводини нема свог инспектора за животну средину, а пријаве покрајинске инспекције која је установила све горе наведене неправилности и према закону дужна била да поднесе тужбу против одговорног лица – још нема у Привредном суду у Новом Саду?
Поставља се питање – како покрајинска инспекција није утврдила пут кретања овог опасног отпада, као што су нпр. гумени гранулат и старе гуме, када се зна да у близини Новог Сада, у Сиригу постоји фабрика за његову прераду? Док еколошка удружења негодују, а грађани се боје да јавно причају, у радничком насељу Колонија, у непосредној близини цементаре, живе радници који уз плату добијају и свакодневну порцију ваздушног отрова и прашине, а и вртић ће цементара да им ту направи, јер исељавање радника превише кошта.
И претходна и ова власт гледа искључиво само свој, новчани интерес. И док „Лафарж“ озелењава школе, донира пакете за оболеле од короне и економски подупире општину, он је уједно и контролор свега у општини али и шире, јер Нови Сад је ту одмах преко. Јасно је да су праве последице загађења невидљиве обичном грађанину јер он свог тихог убицу не види. Њега мора да препозна држава која је за то и плаћена од грађана и да у складу са законом реагује.
Претходна власт је распродавала фирме а ова доводи прљаве технологије које олако добијају интегрисане дозволе. Са друге стране, покрајински премијер помпезно присуствује уградњи филтера у цементари, који истина смањује прашину, али који нема утицаја на остала велика загађења која она емитује.
Грађани морају бити укључени у рад свих комисија које се баве питањем утицаја на њихово здравље и околину у којој живе! Промена система одлучивања коју Двери заговарају је једини лек, као и одговорност свих корумпираних власти које су упропастиле ову државу! Док се то не деси нек нам је Бог у помоћи!
[ngg src=“galleries“ ids=“386″ display=“basic_thumbnail“ thumbnail_crop=“0″]
Ивана Стојановић
председник ПО Двери за Војводину
Видео прилог снимљен овим поводом, можете погледати овде: