Kažu „pragmatični“ – ako ne znaš kako, prepiši od najboljih. Ili barem uči od najboljih, dodao bih.
Grad Beč je posle sedam godina „tavorenja“ na drugom mestu liste gradova najugodnijih za život (broj jedan zauzimao je Melburn) u 2018. godini preuzeo lidersku poziciju.
Svakako da Beč nije grad sa kojim bi Čačak mogao ili trebalo da se poredi (zbog velike razlike u veličini, državnom značaju, BDP-u, položaju, istoriji i mnogih drugih razloga), ali principi uređivanja grada bi svakako mogli da se razmotre i, nakon objektivne analize, eventualno primene.
Razmotrimo zašto je austrijska prestonica svetska prestonica kvalitetnog urbanog života.
Prva činjenica koju treba naglasiti je ta da Beč nikada nije prepustio izgradnju grada slobodnom tržištu, naprotiv. Proaktivna uloga centralnih vlasti u izgradnji grada je na izuzetno visokom nivou i to, pre svega preko velikog broja stanova koji su u vlasništvu grada.
Reč je o čak 220.000 stanova i još 200.000 privatnih stanova izgrađenih uz pomoć gradskih subvencija (sa veoma strogim uslovima konkursa i obavezom umerene stanarine). Čak 60% Bečlija živi u ovakvom tipu smeštaja. Sve ovo ne bi bilo moguće bez velikog udela u vlasništvu nad zemljištem koje se, prema različitim izvorima, kreće između 70-80% od ukupno raspoloživog gradskog građevinskog zemljišta.
Pored ovako kontrolisane zemljišne politike i tržišta nekretnina, grad obavezuje sve privatne investitore sa veoma strogim pravilima gradnje. Neki od njih idu dotle da investitore uslovljavaju obavezom raspisivanja arhitektonskog konkursa za izgradnju svojih, privatnih zgrada. Sve to sa namerom da se obezbedi kvalitetan životni prostor i sačuva vizuelni identitet grada.
Za razliku od grada Beča, grad Čačak i njegovo rukovodstvo ima potpuno drugačiju viziju kako se grad treba razvijati. Na poslednjoj sednici skupštine grada (21. decembar 2018. g.), prilikom usvajanja budžeta za 2019. god. videli smo da gradska vlast planira da proda gradsku imovinu u vrednosti od oko milion evra. Tome treba dodati da su u prethodne dve godine već otuđili imovinu (uglavnom zemljište) u vrednosti od blizu pet miliona evra (za one koji ne znaju, privatizovan je i javni prostor – plato ispred autobuske stanice). Na istoj sednici usvojen je urbanistički plan za centar grada koji, pored ostalog, de jure uvodi red u izgradnji grada, ali koji, zbog svoje suštine, de fakto normatizuje haotičnu gradnju. Ovako koncipiran plan je ništa drugo do obična špekulativna zona u službi maksimizacije ekstra-profita određenih pojedinaca.
Jedan od prioriteta grada Beča je, svakako očuvanje vizuelnog identiteta grada, što podrazumeva, naročito i zaštitu graditeljskog nasleđa. Da ovo nije samo prazna floskula pogledajmo neke primere iz Beča.
Gasometri Beč – „G-grad“
Moćna Austro-ugarska carevina je, na vrhuncu svoje moći, upotrebljavala gas za potrebe uličnog osvetljenja, još davne 1818. god. Krajem 19. veka, Beč izgrađuje svoje četiri plinare, poznatije kao „Gasometri Beč“. Ove, za to vreme impozantne, građevine bile su visoke 75 m, prečnika 68 m, a dnevno je angažovano su i do 1.630 radnika, na izgradnji. Nakon preorjentacije grada na prirodni gas, ova skladišta su izgubila svrhu, ali nisu srušena zbog svoje arhiteture koja je prepoznata kao graditljsko nasleđe od izuzetne vrednosti. Do reupotrebe, ostali su poznati u svetu tehno-muzike kao omiljeno mesto za održavanje koncerata, kao i po snimanju jednog od Džejms Bond filmova – The Living Daylights.
1995. god. Beč rešava da im promeni namenu i ponovo ih upotrebi. Nakon obavljene studije izvodljivosti, grad raspisuje međunarodni arhitektonski konkurs gde pobeđuju rešenja Žan Nouvela (Jean Nouvel) – Gasometar A; Kupa Himmelb(l)aua (Coop Himmelblau) – Gasometar B; Manfred Vehdorna (Manfred Wehdorn) – Gasometar C; Vilhelma Holzbauera (Wilhelm Holzbauer) – Gasometar D.
Ovaj multifunkcionalni, stambeno-poslovni kompleks je zamišljen kao grad u gradu – novi koncept života i rada u jednom mestu – kao i da postane alternativni urbani centar Beča. Još jedan od motiva bio je da se sama zapuštena lokacija – industrijska zona – oživi novim sadržajima, a sama industrija izmesti na drugu lokaciju (poznato iz čačanskog primera).
„G-grad“ je sačuvao samo fasade ova četiri gasometra kao simbol cele gradske siluete Beča. Oni su istinski spomenici i važna znamenitost vizuelnog doživljaja grada. Sve fasade su konzervirane, i sve su potpuno identične iako je je kvalitet fasada, tačnije cigli bio veoma loš. Moralo se zameniti oko 4.000 cigli.
Na održanoj 26. sednici skupštine grada Čačka usvajanjem pomenutog urbanističkog plana – PGR „Centar“ Čačak – suštinski je legalizovana divlja gradnja i zločin nad kulturnim nasleđem Čačka. Zločin, jer je do temelja srušen objekat ozbiljne spomeničke vrednosti, svedok predratne moderne u Čačku, bioskop „Sutjeska“. Iako ga je zakon, odnosno Zavod za zaštitu spomenika obavezao da objekat može samo dograditi i rekonstruisati, gradonačelnik Čačka Milun Todorović ga je do temelja srušio. Čak mu ni to nije bilo dovoljno, pa je izgradio jedan sprat više od broja dozvoljenog urbanističkim planom.
Bez namere da tekst poprimi patetičnu notu, pričom o tome kakva je nekada bila „Sutjeska“, šta je i koliko značila u životu gradskih Čačana, ali mora se priznati da je ovo kultno mesto zaista bilo jedno od naših omiljenih gradu. Bioskopska sala i letnja bašta bili su mesto upoznavanja i odrastanja mnogih generacija Čačana, uz filmove i koncerte. Mesto sa izraženim genius loci (genius loci).
Onda su nam se desili „oni“, predvođeni kotražanskim princom, njegovim potrčkom i drugim „šojićevcima“ i njihovim satelitima. Svi kupljenih diploma, masnih prstiju i ograničenog, malograđanskog duha zbog kojih nestaje sve gradsko u gradu. Moguće da je rušenje „Sutjeske“ bila odmazda prema gradskim Čačanima koji ga nikada nisu prihvatili, naprotiv (pogledati „zvižduk u osam“ u Borčevoj hali).
Đorđe Šipetić, master inženjer arhitekture
Odbornik Dveri u skupštini grada Čačka