Ostati u Srbiji i zasnovati porodicu ovde zahteva veliku žrtvu. Ne osuđujem nikoga ko je otišao, ali znajući našu neslogu i prepuštanje stihiji, bojim se da će to proizvesti trajni gubitak duhovnog i nacionalnog identiteta, dugoročno gledano. Ma kako to na prvi pogleda čudno izgledalo, to je i jedan od razloga zašto sam od početka pristalica Saveza za Srbiju. Dveri moraju što pre da stvore uslove da se ovi negativni demografski procesi zaustave, a suprotni pokrenu.
S obzirom da ste član Dveri gotovo od samog početka našeg društvenog, kulturnog, a zatim i političkog angažmana, kako su se Dveri u tom periodu razvijale i da li su zadržale prvobitni pravac?
Povodom 20 godina Dveri, zimus su na 4. redovnom Saboru Dveri delegatima podeljene fotokopije prvog broja časopisa Dveri Srpske, koji je na Savindan te ratne 1999. godine, prvi put ugledao svetlost dana. Upalivši iskru ideje Dveri, troje studenata kopiraju prvi broj u fakultetskoj kopirnici Filološkog fakulteta i dele časopis svojim kolegama. To troje studenata bili su Boško Obradović, Branimir Nešić i Olivera Dunjić. Samo dve godine kasnije, prvi Sabor srpske omladine na Beogradskom univerzitetu od 1944. godine, održan je u prepunom amfiteatru Filološkog fakulteta, na kojem je zapažen motivacioni govor imao i sadašnji sekretar Predsedništva i prvi organizacioni sekretar Dveri, prof. Zoran Pavlović. I ja sam uzeo učešće u radu tog Sabora zajedno sa suprugom. Ostalo je istorija koja je upisana u vremenu, sadašnjost koju živimo i budućnost za koju se borimo. Kako god da bude, ostaće upisano da su u Srbiji, na početku trećeg milenijuma, u vremenu opšte krize slobode, prava i pravde, dostojanstva čoveka i ljudskih vrednosti, postojale neke Dveri, sa idejom i ciljem da srpski narod iz te krize izađe jači, složniji, mudriji, prosvećeniji i demografski obnovljen. Takvim autentičnim ideološkim pravcem i pretrajavanjem bez promene suštine postojanja trenutno ne može da se pohvali ni jedna aktuelna društveno-politička opcija.
Kao bivši direktor Informativne službe Pokreta, kako ocenjujete sadašnji njen rad?
Poraslo… Osamostalilo se…
Nedavna istraživanja su pokazala da jedna trećina studenata želi da ode iz Srbije. Kako Vi kao otac četvoro dece gledate na to?
To me najviše brine. Bojim se da ove Bogom dane krasote Srbije ne pripadnu nekom drugom narodu, nekim drugim ljudima. Dosta sveta u Srbiji već viđa svoju decu i unučiće samo preko Skajpa ili društvenih mreža. Tuga je to. Ostati u Srbiji i zasnovati porodicu ovde zahteva veliku žrtvu. Ne osuđujem nikoga ko je otišao, ali znajući našu neslogu i prepuštanje stihiji, bojim se da će to proizvesti trajni gubitak duhovnog i nacionalnog identiteta, dugoročno gledano. Ma kako to na prvi pogleda čudno izgledalo, to je i jedan od razloga zašto sam od početka pristalica Saveza za Srbiju. Dveri moraju što pre da stvore uslove da se ovi negativni demografski procesi zaustave, a suprotni pokrenu. Za ostvarenje tog plana Dveri, posle 8 godina žestoke opozicione borbe, imaju jedinstvenu priliku da dođu na vlast i konačno, posle 20 godina mukotrpnog rada i sazrevanja, počnu da sprovode svoj program u delo. Siguran sam da će kvalitet naše organizacije, ali i pre svega odlučnost, sposobnost i vizija predsednika Obradovića, biti ključni faktor da se to sve dogodi što pre.
Obavljate funkciju Višeg savetnika poslaničkog kluba u Narodnoj skupštini. Kako ocenjujete sam rad Skupštine, ali i rad naših poslanika?
Dobra je bila vest i veliki je značaj za Srbiju i za Dveri što su postale parlamentarne. Opet sa druge strane, nije bilo goreg trenutka za dokazivanje i aktivnosti jedne nove političke opcije u Skupštini. To je trenutak zenita moći Vučićevog režima, režima koji je samleo i obesmislio sve bitno: institucije, medije, ekonomiju i suverenitet države, naročito kroz produbljivanje Kosovsko-metohijske golgote srpskog naroda.
Ovo je režim koji je učinio život u Srbiji nenormalnim. Boraviti i boriti se u takvom okruženju i takvoj atmosferi nije nimalo lako, naročito što režim sam planski obesmišljava rad ovog najznačajnijeg državnog ustavotvornog, zakonodavnog i predstavničkog doma sa ciljem da ljudima zgadi politiku i poistoveti sve narodne poslanike u Skupštini kao podjednako loše, bahate, nepismene, nekulturne i na kraju nepotrebne. Tako lakše vladaju, a nama uskraćuju mnoge institucionalne mehanizme koji nam po Ustavu, Zakonu o Narodnoj skupštini i Poslovniku pripadaju. Zato su Dveri deo Paralelnog Parlamenta, kroz koji ne bojkotujemo Narodnu skupštinu, već zasedanja koja je obesmislila vladajuća većina.
Narodni poslanici se bave analizom i kritikom zakonskih akata, drže konferencije za novinare, primaju predstavke građana, ali ne daju legitimitet ovoj nakaradnoj vlasti, koja mora što pre da ode. U takvim uslovima, najveći značaj boravka Dveri u NSRS je da više ne postoji niko u Srbiji ko nije čuo za Dveri i Boška Obradovića. To je značajno, jer smo završili razvojnu fazu dolaska do prepoznatljivosti i ulazimo u fazu izgradnje zrele i odgovorne političke komunikacije sa ciljem da steknemo još veće poverenje naroda da smo kadri da i uradimo ono što smo zacrtali u našem programu.
Savez za Srbiju je samo jedna stepenica u toj fazi, jer, bez obzira da li Dveri neko voli ili ne, niko nije ravnodušan prema nama i to je u politici važno. Dveri, kroz predsednika Obradovića, postale su prihvatljive za mnoge ljude koji su do sad unapred odbacivale Dveri kao opciju koja je prihvatljiva. Postajemo opcija koja će vremenom biti prihvatljiva za najveći deo birača u Srbiji. U tome leži velika šansa, a naše je da to svi u Dverima osvestimo i da mudro i uporno radimo, kako na sebi lično, tako i na razvoju organizacije.
Info služba Dveri