Ozna kriva za smrt oko 35.000 ljudi

U organizaciji Srpskog pokreta Dveri u leskovačkom Narodnom muzeju održana je tribina pod nazivom „Dva veka satiranja političkih protivnika u Srbiji“.

U Leskovcu se zna da su najveće grobnice ubijenih neposredno po završetku Drugog svetskog rata  u Lapotincu i Slavniku, ali se, na žalost, ništa nije radilo na tome da se to makar obeleži, rekao je večeras u Leskovcu viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu Srđan Cvetković .


U leskovačkom Narodnom muzeju održana je tribina koja je za temu imala političke sukobe u Srbiji.


Iako je tema bila „Dva veka zatiranja političkih protivnika u Srbiji“ glavni osvrt je bio na period neposredno nakon Drugog svetskog rata, kada je i izvršeno najviše zločina.


Istoričar Srđan Cvetković i viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu kaže da se navršava dva veka nasleđa progona političkih neistomišljenika, cenzure, kulta ličnosti…




„Sve to je i danas aktuelno i provlači se sa više ili manje intenziteta kroz celu našu novovekovnu istoriju. To je na neki način preduslovljeno nekim društvenim činiocima, možda još uvek nedovoljnom emancipacijom naroda, potrebom da ga vodi neka čvrsta ruka…


Niz je tih razloga, to je za jednu multidisciplinarnu studiju, ali mi imamo od Karađorđa i njegovog ubistva dinastičke sukobe i progone, imamo stranačke između ondašnjih radikala i naprednjaka u 19 veku, imamo ubistva vladara…


Od Karađorđa do Koštunice ne možete da nađete vladara koji nije ili ubijen, prognan ili je pokušan atentat na njega ili da je bio zatvaran u nekom periodu svog života. To je zaista frapantna činjenica i teško da postoji neki narod koji ima tako dinamičnu istoriju. I povrh svega toga imamo jedno negativno komunističko nasleđe, sa najvećim brojem represiranih.“


Cvetković je većinu svog izlaganja upravo posvetio periodu komunističke vladavine, za koju je rekao da je u Srbiji bio najveći broj represalija u odnosu na druge komunističke zemlje kao što su bile Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, Rumunije, osim Sovjetskog saveza… Kao sekretar državne komisije za tajne grobnice koja je popisivala stradale nakon završetka Drugog svetskog rata došao je do još nekih podataka.



Nemanja Dević, istoričar

„Otkrili smo da je sve to rađeno po naredbama, po spiskovima, da ništa nije bilo slučajno. Ti spiskovi su dobrim delom sačuvani i na osnovu toga postoji baza podataka sa streljanim licima koja se koristi u procesu rehabilitacije. Tu veliki broj ljudi nije zaslužio smrt i to je dokumentarno utemeljeno. Okvirno, to je oko 35.000 ljudi koji su ubijeni bez sudske presude.


Ta lista se i dalje dopunjuje i rediguje, iako je komisija prestala sa radom 2012. godine. Evidentirane su i neke grobnice. U Leskovcu se zna da su najveće u Lapotincu i Slavniku, ali se, na žalost, ništa nije radilo na tome da se to makar obeleži. To je bio i jedan od razloga što sam ja dao ostavku na mesto sekretara komisije, mada sam formalno ostao član.


Komisija je praktično prestala da radi još 2012. godine, jer se više nije sastajala, nisu imenovani neki članovi s obzirom da se promenila vlast, ali je zvanično ugašena prošle godine. Kod nas, na žalost, vlast neće da nastavi da radi stvari koje je radila prethodna, čak i kada je to nešto dobro, makar se toj prethodnoj i omaklo to dobro. U ovom slučaju, ni prethodna vlast nije ovo istraživanje radila sa svojom voljom, nego je bila na neki način naterana.



dr Predrag Mitrović

Možda su se tu i neki pojedinci bili založili, ali su, npr. čak i ljudi u vladajućoj Demokratskoj stranci u to vreme bili podeljeni oko mišljenja da li ovo treba raditi. To je nekako bilo gurnuto i da bi se dodvorili Evropskoj uniji, da se kao nešto radi po tom pitanju suočavanja sa prošlošću. Sama komisija nije imala budžet, pa je bilo jako teško raditi. Neki članovi komisije su to nevoljno radili, na neki način opstruirali rad…


Cela komisija je izgleda bila i sastavljena da ništa ne uradi, ali pošto je tu bilo nekih entuzijasta i ljudi koji su tu bili zainteresovani što lično što profesionalno, onda smo to i uspeli da uradimo sa vrlo malo ili nikakvim sredstvima u početku.


Mislim da je i ovaj broj do koga smo mi došli, a koji sigurno nije konačan, dovoljan da može da se izvede neki sud šta je to zapravo bilo i šta se desilo. Pritom ne treba zaboraviti i da su mnogi ljudi izgubili i imovinu koja je generacijama sticana ili one koji su prošli kroz zatvore što sa presudama, što bez presuda, a takvih je stotine hiljada.”


Istoričar Ivan Becić je rekao da se radi o jednoj veoma osetljivoj temi, koja ne pravi probleme samo istoriji i istoriografima.


„To su teme koje se jednostavno posmatraju sa dozom da se nešto sakrije ili preuveliča. Zato su ovakve polemike potrebne što češće, ali sa ljudima koji su zaista „ušli“ u ovaj problem, koji su ovo istraživali i koji mogu ono što tvrde da dokumentuju. Kada se nešto dugi niz decenija krije, pa se to nešto pojavi, često postane predmet nagađanja raznih cifara.


Upravo iz tog razloga istorijske istine je važno i da se na pravi način shvati šta je i kako je bilo. Podsetio bih samo i da su ova stradanja, pogotovu u prvom periodu 1944.-1945. u suštini bili i uvertira u najveću vlasničku transformaciju koja se ikada odigrala na teritoriji Srbije, odnosno Jugoslavije.


Ne treba zaboraviti da je 80% imovine Narodne Republike Srbije, koja je tada nastala, postala upravo zahvaljujući nacionalizaciji i konfiskaciji. Svakako da ima i onih koji bi bili osuđeni i kažnjeni u nekom regularnom postupku, ali je deo motiva za takve stvari i ono što se dešavalo u narednom periodu. Do 1947. godine su praktično nestale sve veće i bitnije industrijske ustanove koje su bile u privatnom vlasništvu i sve je postalo državno.“



Izvor: JugPres