Vest koju su preneli mediji u Srbiji glasi: “Neprofitna međunarodna organizacija „Project Implicit“, koja se u saradnji sa čuvenim univerzitetom Harvard bavi ispitivanjem društvenih pojava, sprovela je ogromno istraživanje nivoa rasizma u Evropi, sa čak 288.076 belih Evropljana koji su učestvovali u anketi. Istraživanje je sprovedeno od 2002-2015. godine, a rezultatima se ponajviše mogu pohvaliti Island i Srbija.“
To jest, Srbi su u vrhu tolerantnih naroda Evrope, ma šta o tome mislile Sonja Biserko i Nataša Kandić. Naravno, mi smo to znali i pre istraživanja. Samo da se podsetimo.
Stav je potkrepio nizom navoda, počev od Nikolaja Velimirovića.
– U svom čuvenom predavanju „Nacionalizam Svetoga Save“, vladika 1935. godine ističe da Rastko Nemanjić nikad nije dozvolio da ga dohvati šovinizam, te je pomagao druge narode gde je i kad je mogao: „Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima drugima nasledio je srpski narod od svog svetitelja, i održao ga je na visini i u časti kroz duge svetosavske vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi, jezika i vere. Tako, na primer, Marko Kraljević govori Ciganinu: „Bogom brate, Suljo Ciganine!“ A Strahinić-ban, opet derviša turskog oslovljava bratom: „Bogom brate, starišu dervišu.“
Dimitrijević ređa sledeće pamćenice:
Veliki, a prećutani srpski pravnik i istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji „Tolerantnost srpskog pravoslavlja“, istakao je ono što su stranci govorili o srpskoj verskoj toleranciji. Tako je slovački pravnik i etnograf luteranin Jan Čaplovič, koji je od 1809. do 1812. bio savetnik srpske pravoslavne konzistorije u Pakracu, za slavonske Srbe i njihovu veru rekao: „Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!“
Čuveni istoričar Feliks Kanic pisao je 1868: „Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan ukoliko se radi o crkvenim zapovedima.“
– U svojoj knjizi „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“, Dragiša Vasić je odgovorio na tvrdnje francuskog sociologa Gistava Le Bona da su Srbi, kao i ostali Balkanci, „divljaci i zločinci koji umeju samo da mrze i ubijaju“. Vasić opisuje iskustvo Prvog balkanskog rata tokom kojeg su Bugari počinili mnogo zverstava nad Srbima i njihovom nejači, ali ovi ni njih nisu mrzeli. Svedoči: „Mrzeti, to je, imati urođenu, neobuzdanu, nepomirljivu i smrtnu odvratnost prema nekome; a u jesen 1916. prilikom srpske ofanzive, zemljaci g. Le Bona zgranjivahu se gledajući, kako njihovi saveznici zarobljenim bugarskim vojnicima dele svoj hleb, često nedovoljan i za same njih, i kako ove blago i drugarski raspituju o mestima kroz koja prolažahu i o tamošnjim prilikama; mrzeti, to je: sa izrazom divljačkog besa gledati smrznutog, a istom prilikom, zemljaci g. Le Bona behu očevici, kako se bugarski ranjenici nose na mazgama, pažljivo vođeni od bolničara, dok pored njih malaksalo koračahu srpski ranjenici, nimalo lakše ranjeni od neprijateljskih; mrzeti, to znači: imati odvratan užas od nekoga, a na Božić 1916. i docnije, o velikim praznicima, srpski vojnici primahu, u svojim rovovima, posete svojih neprijatelja, koje gostiše po srpskom običaju.“
Znameniti hirurg dr Isidor Papo, čiju su rodbinu uglavnom pobile ustaše (rodom iz Mostara), rekao je: „Ja nikad nisam bio cionista, ali sam uvek bio apsolutni Jevrejin. Nikad to nisam krio, meni je bila čast što sam Jevrejin i ja sam govorio da sam Jevrejin kada to nije bilo ni zgodno kazati, mada u Srbiji nije bilo nikada antisemitizma. Ja u ovoj zemlji nikada nisam osetio da sam Jevrejin, a uživao sam sve počasti što može jedan čovek da doživi.“
Dr Maksim Šternić, psihijatar i profesor Medicinskog fakulteta rekao je Jaši Almuliju: „Bilo je pre rata u Srbiji pojedinaca i ljudi koji su se deklarisali da ne vole Jevreje, možda i gore od toga, ali u službenoj politici toga nije bilo, ni kod dvora, ni kod vlada. Za Jevreje u Srbiji moglo se često čuti da ih nazivaju Srbima Mojsijeve vere ili srpskim Jevrejima. Na Jevrejskom groblju u Beogradu, na samom ulazu stoji veliki spomenik Jevrejima poginulim u ratovima za oslobođenje, u balkanskim i u Prvom svetskom ratu.“
Zagrljajni narod
Kompozitor Enriko Josif godinama je, podseća dr Dimitrijević, upozoravao izvesne američke Jevreje koji su se uključili u antisrpsku kampanju:
„Molim vas, zato, nemojte se više uključivati u proganjanje, barem verbalno, Srba, jer Srbi su naša eshatološka, duhovna braća. A drugo, živeti u jednoj Srbiji i ne osetiti da ste Jevrejin, to nigde u Evropi ni pre Hitlera nije bilo. To je po prirodnom zakonu tako. Srbi su jedan neverovatan narod, ja ga zovem zagrljajni narod, koji čak tuđina još više prigrljuje nego samoga sebe. Ima jedno osećanje za tuđina da bude prema njemu pošten, krajnje bratoljubiv, a to je razlog što je ova Srbija sada ovako rasparčana i podeljena.“
Politika knjaza Miloša
Francuski geograf i etnograf Ami Bue, koji je svojevremeno posetio Srbiju, pisao je 1840. godine: „Knjaz Miloš je uvek sledio pametnu politiku prema muslimanima. On ih nije ni najmanje bodrio na menjanje vere i nije pružao nikakve povlastice onima koji su se odricali vere predaka, jer je znao da bi interes bio glavni motiv ove konverzije.“