(iz arhive Dveri, drugi deo teksta)
Nastao je Evropski monetarni institut, koji će biti prethodnica Evropske centralne banke sa sedištem u Frankfurtu (posle teških rasprava između Nemačke i V. Britanije).
Dogovoren je sistem kolektivnog odlučivanja u oblasti monetarne politike i prihvaćen je naziv zajedničke evropske valute – evro.
Tada su i određeni kriterijumi koje neka država treba da ima da bi pristupila Monetarnoj uniji:
- ukupni javni dug ne sme biti veći od 60 % društvenog proizvoda;
- godišnji fiskalni deficit ne sme biti veći od 3% društvenog proizvoda;
- inflacija ne sme biti veća od 1,5 % od najniže inflacije u trima članica;
- zabrana Centralnoj banci da državi odobrava kredit radi finansiranja deficita i
- da se izvrše reforme centralnih banaka u smislu osamostaljenja od političkih struktura. Već na početku neke države-članice nisu ispunjavale ove kriterijume. Italija, Belgija i Grčka su imale veoma veliki javni dug, a V. Britanija je ispunjavala sve uslove ali nije želela da se odrekne ekonomskog suvereniteta.
Posle druge nastupila je završna faza 1. 1. 1999. godine fiksiranjem kurseva nacionalnih valuta i usvajanjem zajedničke evropske monete. Pre prelaska dogovoreno je da se odrede kursevi 11 valuta država Evrope. To je urađeno u ponoć 31. 12. 1998. tako što su centralne banke odredile odnos svojih nacionalnih valuta prema američkom dolaru. Kursevi evropske valute su na taj način zauvek fiksirani. Dogovoreno je da se od tada pa do 2002. godine zamene sve nacionalne valute za evro. Do danas je ukupno zamenjeno oko 13 milijardi novčanica i 36 milijardi kovanog novca, što je najveća zamena novca u ljudskoj istoriji.
Kada je stvorena Evropska monetarna unija nametnula se potreba za jednim novim sistemom evropskih centralnih banaka. Prvo je postojao Evropski monetarni institut koji je zamenjen u Evropsku centralnu banku. Dogovoreno je da se predsednik Banke bira glasanjem i dogovorom članica Unije, pa je tako za prvog predsednika izabran Vilijem Diuzburg 1998.
Njome se rukovodi preko tri organa: Savet Guvernera, Izvršni Odbor i Generalni Savet. Danas Evropska centralna banka vodi labaviju monetarnu politiku, jer se suočila sa različitim nacionalnim privredama, naročito novih članica. Njena uloga u trenutnim okolnostima je veoma teška, jer je nemoguće voditi jedinstvenu politiku koja će biti u interesu svih država-članica.
Neke države-članice imaju različite stope rasta društvenog proizvoda, različiti stepen inflacije i nivo nezaposlenosti. Postavlja se pitanje kako u nekim državama sprečavati recesiju, a u drugim inflaciju. Ona vodi veoma restriktivnu politiku pre svega u cilju stabilnosti i jačanja evropske valute. Od njenog nastanka ECB je bila meta kritike i povod raznim političkim trzavicama. Kritike su se uglavnom svodile na to da je Izvršni organ ECB isuviše nezavisan od političkih institucija Unije i samih vlada država-članica. Ona je sigurno jedna od najnezavisnijih banaka na svetu, na sreću bankarskih i poslovnih krugova, a na štetu demokratske kontrole.
Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj (The European Bank for Reconstruction and Development) je nastala 1990. Pokretači ideje za osnivanje ove banke su 24 države OECD-a sa namerom da se pospeši privredni razvoj zemalja u tranziciji centralne i jugoistočne Evrope. Namera osnivača je bila da finansiranjem privatnog sektora u tranzicionim država olakša prelazak na tržišnu privredu.
Ideja je potekla na osnovu namere da se finansijski pomogne Mađarskoj i Poljskoj 1989. posle pada komunizma. Zapadna Evropa je, zarad svojih interesa, htela da posle pada komunizma i rušenja Berlinskog zida utiče na brzinu i politički kurs reformi u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Bugarskoj i Rumuniji.
Čak se javila i ideja da se ponovo pokrene neki novi Maršalov plan koji će obnoviti privredu u bivšim komunističkim zemljama. Najviši organ ove Banke je Savet Guvernera koji odlučuje o prijemu novih članica i kapitalu Banke, a izvršni organ Banke je Izvršni odbor koji se sastoji od 57 zemalja članica. Sedište Banke je u Londonu i po pravilu predsednik Izvršnog odbora je Francuz.
Zanimljiva je činjenica da su Sjedinjene Američke Države najveći akcionar sa 10 % u kapitalu, Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija i Japan poseduju 8,5 % a bivše republike Sovjetskog Saveza i zemlje Centralne i Istočne Evrope po 6 %. Danas je Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj u potpunosti u skladu sa politikom Unije. Zemlje kojima je potreban zajam su uslovljene više političkim uslovima nego ekonomskim zahtevima: funkcionisanjem višepartijskog sistema i demokratije, razvojem političkog pluralizma, postojanim institucijama i započetim ekonomskim reformama koje vode ka tržišnoj privredi. Banka je jedinstvena po tome što kredite uslovljava političkom situacijom u zemlji koja ih potražuje.
Evropa je ukidanjem nacionalnih valuta postala istinsko jedinstveno tržište. Uvođenje evra i stvaranje evropskog monetarnog sistema će omogućiti da se Evropa ravnopravno nosi sa američkom i japanskom ekonomijom na svetskom tržištu. Tako je stvorena Unija sa 372 miliona potrošača i 8.500 milijardi dolara društvenog proizvoda preko integracije nacionalnih finansijskih tržišta. Pored toga je 1998. došlo do integracije dve najveće berze u Evropi – Londonske i Frankfurtske. Evropske elite su uvidele da je političko ujedinjenje besmisleno bez ekonomskog. Samo ekonomsko ujedinjenje je išlo relativno bezbolnije i brže od političkog (oko koga i danas traju rasprave). Ono je bilo ubrzano i stimulisano i od moćnih poslovnih i bankarskih krugova. Političkim dogovorima koji su trajali više godina zemlje koje su prihvatile evro su se odrekle svojih nacionalnih valuta i pristale da smanje kompetencije svojih centralnih banaka zarad integracije. Jedan od uslova za pristupanje Uniji je i reforma centralnih banaka u smislu oslobađanja od kontrole političkih institucija. Na taj način pored političkog suvereniteta evropske države su se odrekle u velikoj meri i mogućnosti da izvan evropskih institucija kontrolišu svoju ekonomiju.
Budućnost EU
Od samog početka nastanka Evropske Unije primetan je i otpor načinu na koji je nastala, ali i načinu na koji funkcioniše. Otpor se prvo javio zbog sumnji u iskrenost jedne ili druge strane (Pariza ili Bona). Jak udarac je zadao stav Velike Britanije koja je odbila da prihvati zajedničku evropsku valutu, čak je i odbila da mnoge zakone i standarde Evropske Unije uključi u svoje nacionalno zakonodavstvo. Za sada nema izgleda da će London umnogome promeniti stav koji je odraz želje da se ne žrtvuje suverenitet (treba primetiti da je upravo London insistira na proširenju Unije na države zapadnog Balkana i republike bivšeg Sovjetskog Saveza).
Poslednjih godina nekoliko događaja su uzdrmale evropsku budućnost. Ishod referenduma u Francuskoj, na kom su građani odbacili zajednički evropski ustav, pokazuje da je i na Zapadu prisutno nezadovoljstvo načinom na koji se Unija razvija. Takođe, treba pomenuti referendum u Švedskoj kojim je ogromna većina građana jasno rekla da želi da sačuva nacionalnu valutu i ne prihvati evro. A primećuju se i otvoreni sukobi Francuske i Nemačke oko ulaska Turske u Uniju.
Nezadovoljstvo je primetno i u običnom životu Evropljana: nevladine organizacije i liberalni intelektualci kritikuju nedostatak demokratske kontrole evropskih institucija, sindikati i levica optužuju Brisel da narušava socijalni mir i da od evropskog monetarnog sistema najviše koristi imaju najbogatiji, evropska desnica i nacionalni mislioci u Evropskoj Uniji vide način potpunog uništavanja državnih suvereniteta, dok obični građani sve više na svom novčaniku osećaju izdržavanje glomazne briselske birokratije.
Nesumnjivo je da sadašnji tok događaja pokazuje mnoge prednosti Evropske Unije i zajedničkog monetarnog sistema. Treba primetiti i to da oni koji Uniju predstavljaju kao raj na zemlji stalno nas ubeđuju da bi eventualni neuspeh doveo da ozbiljnih političkih i ekonomskih posledica.
Za sada mnogo više koristi imaju poslovni krugovi koji u saradnji sa političkom elitom žele da ojačaju ulogu Evrope na svetskom tržištu kako bi se ravnopravno takmičila sa ekonomijom Sjedinjenih Američkih Država i Japana, ali i došla do što većeg uticaja u međunarodnim odnosima.
U istom trenutku kada se stalno govori o demokratiji razara se nacionalni suverenitet, nadležnosti države se prebacuju na nadnacionalne institucije u kojima odlučuju najjače države bez obziranja na interese malih država. To kakav je izbor pred Srbijom je izlišno govoriti. Evropska Unija je realnost koja je pred nama i jedino istinsko razumevanje njenog nastanka, njene istorije i njenog funkcionisanja nam može pomoći u očuvanju svojih nacionalnih interesa i svog identiteta.
Autor je diplomirani istoričar iz Niša, Marko Živković
i član redakcije časopisa „Dveri srpske“