Сада важеће, Стратегија националне безбедности и Стратегија одбране, усвојене су још далеке 2009. године. Било је сасвим логично да треба да се напишу и усвоје нове, но треба имати у виду да су ови предлози нових стратегија писани половином прошле године и да су их неки догађаји већ превазишли.

     Као прво, намеће се питање, зашто се у изради овако важних докумената из области безбедности и одбране не почне од националних, односно одбрамбених интереса? Верујем да би у том случају, када знамо шта хоћемо и прве садашње тачке: стратегијско (безбедносно) окружење, вероватно биле и краће и конкретније, тицале би се само нашег националног и одбрамбеног интереса. А самим тим и друга тачка: ризици, изазови и претње не би биле политички обојене већ стварне.

      Друго неизоставно питање је како ови документи могу бити толико јавни, транспарентни и „усклађени“ са свим силним препорукама и документима ЕУ, а да при том буду и објективни и сврсисходни? У сваком случају мора бити избегнут политички маркетинг и перманентна предизборна кампања. Ни један пропис ЕУ нити потписани споразум не тражи од нас да ова два стратешка документа буду јавна или у овој мери транспарентна, као ни усклађена са било чим!

     У овим предлозима јасно се жртвују чињенице зарад добрих међународних билетаралних и  мултилатералних односа и тежњи некаквим вишим циљевима по сваку цену и на националну штету. Најтеже је суочити се са истином, али када говоримо о безбедности и одбрани ма колико истина била сурова не сме се од ње бежати. Фризиране анализе доводе до погрешних процена и закључака, а тиме и погрешних и штетних опредељења. О чему се у ствари ради?

  1. Део територије Републике Србије је окупиран, окупација је отпочела 9. јуна 1999. године са потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову. Интензитет те окупације мењао се зависно од власти и односа у региону и свету. Дошли смо до критичне фазе, а можда и још нисмо, зависи од нас самих.
  2. Неутралност је самопрокламована, сем декларативног не постоји ни један други елемент неутралности по међународно признатим референцама. У ствари, релевантнија је дилема да ли смо унилатерални (само своји) или свачији у пословима безбедности и шта је од тога лошије? Шта је са Партнерством за мир, са СОФА споразумом и ИПАП 1 и 2? Шта је са куповином и добијањем наоружања час од једних, час од других? Шта је са базом војске САД (НАТО) на КиМ, шта је са захтевима за пандам базом Руске армије, или Хуманитарним Центром у Нишу? Шта је са учествовањем у вежбама разних здружених снага под окриљем ЕУ и НАТО, као и ОДКБ?
  3. Унутрашња и спољна политика Србије нису независне и немогуће је да такве буду. Прво из разлога што Споразум о придруживању и стабилизацији са ЕУ то не дозвољава. Потом су ту наше економске прилике и економска и енергетска зависност од јачих економија и чланство у Енергетској заједници, а ту су и разни трговински споразуми попут ЦЕФТА.
  4. На тлу Србије кроз институализацију сазрева „држава Косово“. Дошло се и до тога да сада има и своју војску. Држава Србија то мирно гледа, сем празне реторике и правдања бирачком телу, не чини ништа. Чак, гурањем припадника српског народа у те институције потпомаже да Косово добија све обрисе и одлике државе. Бриселским споразумом дат им је суверенитет на читавој територији Аутономне покрајине. Дипломатски, демографски и економски нас надјачавају и понижавају.
  5. Наша безбедност и одбрана слепо и безалтернативно везују се за процес прикључивања Европској унији. У реду је прихватити цивилизацијске тековине свих па и земаља Европе и саме Уније, у реду је прихватити позитивна искуства других, у реду је залагати се за колективну безбедност и сарадњу по питањима безбедности и одбране, у реду је сарађивати са свима, а пре свега са онима који имају исте претње и изазове. Али, да ли је у реду видети и мало даље? Која је перспектива ЕУ, шта су нови трендови у њиховој политици, да ли ће и када бити могуће проширење, где ће нама бити место у тој и тада таквој ЕУ ако стварно дође до поделе у три прстена, у рају, паклу или чистилишту? Зар није боље да се све те тежње и повезивања одбрамбене и безбедносне политике са ЕУ узму са резервом и да постоји план Б? У супротном довешћемо себе у безизлазну ситуацију: или да изгубимо суверенитет или да бежимо код другог господара, али ни тамо неће бити много боља ситуација.

     Када се осврнемо на конкретне примедбе, прво што пада у очи је видан утицај министра Вулина и његове флоскуле: да се кроз много приче ништа не каже. Суштински нема пуно новина у односу на важеће стратегије. Избегнута је  форма са много поднаслова и на тај начин текст постао довољно непрегледан и тежак за читање и схватање лаицима, што је и био циљ.

Сматрам да је недовољно анализиран утицај на безбедност и одбрану приличног броја миграната који ће остати код нас и који ће нам се вратити према плановима ЕУ и билетаралним споразумима. Отвореним сепаратистичким тежњама на југу Србије, као претњу по безбедност и одбрану треба додати и скоро исто такве тежње у Рашкој области и нешто умереније, али не безопасније у Војводини.

Није узета у обзир ни чињеница да је већ формирана Војска Косова, вероватно јер је предлог писан пре тога. Шта је аутор мислио под екстремистичким групама које делују на простору КиМ?

Под изазовима, ризицима и претњама не сме се минимизирати утицај корупције. А најсвежији примери су најдиректније везани за безбедност и одбрану, јер су се десили у наменској индустрији.

     Такође није довољан значај дат проблему одласка младих – радно и ратно способних из земље. Повезано са тим је и опредељење за „концепт тоталне одбране и значајно повећање броја грађана обучених за одбрану“, који је, узгред речено, био заступљен и у досадашњој Стратегији одбране, али ни тамо ни овде нема реалних решења како то реализовати. Чак напротив, све се више суочавамо са проблемом обучености и оспособљености за оружану борбу као последице укидања обавезног служења војног рока и слабог одзива и нерегулисане обуке резервног састава. Такође дискутабилан је одлив, а и квалитет професионалног кадра, поготову професионалних војника, као и квалитет оних који су завршили обуку као добровољци. Занимљив је и проценат жена у систему одбране, који далеко надмашује и критеријуме НАТО пакта. Унутрашња миграциона кретања наметнула су нам и проблем пражњења пограничних области, што и те како утиче на безбедност и одбрамбену способност државе.

Могу да кажем да разумем разлоге због којих се крију ове чињенице, ипак сматрам да, колико год биле незгодне и болне, никако их не смемо занемарити. Морају да се у некој форми провуку кроз процену и кроз задатке за деловање у наредном периоду.

На самом крају, желео бих да скренем пажњу на употребу једне стране речи: пролиферација оружја  у врло спорном контексту. Шта о томе каже речник:

„Појам пролиферација потиче од латинских речи proles која значи дете или потомак и ferre која значи носити. Тако се, под овим појмом, у биологији означава множење појединих састојака ћелијског ткива….Јављају се злоупотребе овог термина, те његово коришћење у одређеном контексту везано, рецимо, у економији не би значило ништа, па је самим тим и неоправдано. Зато се не може термин пролиферација користити, на пример, уз термине “увоз” и “дистрибуција”, већ искључиво (као што је то и описано у чувеном Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије) у две поменуте науке, у биологији и у ботаници.“

 

У Горњем Милановцу, 6. децембра 2019. године

Небојша Станковић, пуковник у пензији и члан Савета за одбрану и безбедност Српског покрета Двери