Дана 15.03.2020. године председник Републике Србије је прогласио ванредно стање изазвано пандемијом корона вирусa. Поставља се питање да ли је наведена мера донета на регуларан начин односно у складу са Уставом и законским одредбама. Имајући у виду опасност од заразе, грађани су се прилагодили донетим одлукама, али се поставља питање  да ли су руководиоци државе дали јасан и утемељен правни оквир наведеној ситуацији.

     Мишљење о епидемији, корацима као и мерама које је неопходно преузети је у рукама медицинских стручњака који на јасан начин указују на могуће последице и проблеме које може проузроковати новооткривени вирус назван Covid 19. Држава је ту да се брине о грађанима и доноси адекватне мере у складу са препорукама струке, међутим насталу ситуацију мора да подведе под одговарајући правни оквир. У питању су две опције: увођење ванредног стања или ванредне ситуације. Наведени институти се разликују по основу увођења, мерама, органима који их доносе и наравно по последицама које могу да настану и као најбитније, која овлашћења у тим случајевима имају председник државе и Влада. Ванредно стање се уводи у складу са Уставом, и то онда када опасност угрожава опстанак грађана и државе. Народна скупштина уводи ванредно стање, међутим овде се власт позвала на немогућност сазивања седнице скупштине, јер је на снази била уредба о забрани окупљања више од 100 људи у затвореном простору. Стога је одлуку о ванредном стању донео председник државе, као и председник Владе и председник Народне скупштине. Овде је потребно посебно нагласити да, уколико се на овај начин распусти скупштина, овлашћења председника добијају већи значај, и исти доноси одлуке као што су мере којима се одступа о људских и мањинских права, економске мере и слично, без сагласности најбитнијег законодавног тела, Народне скупштине.

Поред увођења ванредног стања постојала је такође и опција доношења одлуке о ванредној ситуацији у складу са законом. У питању је Закон о спречавању ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама којим је одредбом члана 38 прецизирано шта представља ванредну ситуацију, те се под елементарном непогодом управо подразумева пандемија односно епидемија заразних болести и вируса. (члан 2 став 2). Увођењем ванредног стања даје се могућност ограничавања људских и мањинских права, а увођењем ванредне ситуације дата је могућност предузимања мера у посебним ситуацијама попут забране окупљања већег броја људи и јавних манифестација.

У том случају у складу са одредбом члана 39 споменутог закона, за целу територију Републике Србије ванредну ситуацију проглашава Влада на предлог републичког штаба за ванредне ситуације, а на ужим територијама надлежни су Покрајинска влада, градоначелници или председници општина. То се чини на начин који је дефинисан Законом о спречавању од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама када су ризици и опасности таквог обима и интензитета да њихове последице није могуће отклонити редовним деловањем надлежних служби већ су нужне посебне мере, додатна средства и појачан режим рада. Пандемије или епидемије заразних болести, као што је корона вирус, као природне појаве већих размера које могу да угрозе безбедност, живот и здравље већег броја људи спадају у елементарне непогоде, односно катастрофе због којих може бити проглашена ванредна ситуација. У заштити и спасавању прво се користе снаге и средства са територије јединице локалне самоуправе, а када те снаге и средства нису довољне, надлежни орган обезбеђује употребу других снага и средстава са територије Републике Србије, укључујући полицију и Војску Републике Србије, како је то посебно дефинисано у складу са одредбом члана 6 Закона о спречавању ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама. Поставља се питање, из којих разлога наведена ситуација изазвана епидемијом корона вируса није заведена под овај правни оквир уз адекватно мишљење медицинске струке која би у овом случају изнела одговарајуће мере против ширења заразе. Оно што је јасно, је да се увођењем ванредне ситуације људска и мањинска права могу ограничити у мањем обиму. него што је то предвиђено Уставом. Тада председник има мања овлашћења, за разлику од овлашћења која му припадају уколико је на снази ванредно стање. Законом о заштити становништва од заразних болести се уређује заштита становништва од заразних болести и посебна здравствена питања, утврђују се заразне болести које угрожавају здравље становништва Републике Србије и чије спречавање и сузбијање је од општег интереса за Републику Србију, спровођење епидемиолошког надзора и мера, начин њиховог спровођења и обезбеђивање средстава за њихово спровођење, вршење надзора над извршавањем овог закона, као и друга питања од значаја за заштиту становништва од заразних болести. Одредбама члана 52 и члана 53 истоименог закона су одређене ванредне мере за заштиту становништва од заразних болести и начин њиховог спровођења као што је забрана окупљања на јавним местима, ограничење кретања становништва и друге сличне мере.

               Да ли је у овој ситуацији било примереније увођење ванредне ситуације као блаже опције, или доношење одлуке о ванредном стању без учествовања Народне скупштине, у оба случаја, одлуке свакако нису у складу са законским одредбама и Уставом као највишим правним актом. Државни руководиоци су у обавези да познају право, да одлуке доносе у складу са уставним и законским нормама, да се не воде политичким интересима већ пре свега интересима грађана уз поштовање основних људских и мањинских права.

 

Биљана Баранов

Председник Статутарне комисије Двери