Бошко Обрадовић: Једно је брига за здравље, а друго кршење људских права и слобода

 
На основу члана 168 става 2 Устава Републике Србије (Службени гласник РС, број 98-06), члана 29 става 1 и члана 50 става 1 Закона о Уставном суду, председник Српског покрета Двери Бошко Обрадовић подноси Уставном суду
 
ИНИЦИЈАТИВУ О ПОКРЕТАЊУ ПОСТУПКА
ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ 

Закона  о заштити становништва од заразних болести (Сл. Гласник, бр.  15/2016, 68/2020 i 136/2020)        

Одредбе Закона о заштити становништва од заразних болести поводом којих се иницијатива предлаже и тражи покретање поступка за оцену уставности и законитости гласе:

Кућна изолација је мера којом се налаже лечење у кућним условима и ограничава слобода кретања оболелим од заразне болести, а код којих није утврђено присуство ниједног симптома или знака заразне болести и лицима оболелим од заразне болести код којих тежина болести не захтева лечење у болничким условима, током периода заразности. 
Мера кућне изолације се примењује у току епидемија заразних болести од већег епидемиолошког значаја, у складу са законом и другим прописима.

Меру кућне изолације налаже доктор медицине специјалиста за инфективне болести или други доктор медицине у складу са наредбом министра, о чему обавештава епидемиолога територијално надлежног института, односно завода за јавно здравље или друге надлежне здравствене установе.
Ближе услове и начин одређивања мере, органе, односно службе задужене за контролу и начин вршења контроле поштовања мере кућне изолације прописује Влада.

Карантин је мера којом се ограничава слобода кретања и утврђују обавезни здравствени прегледи здравим лицима која су била или за која постоји сумња да су била у контакту са лицима оболелим од заразних болести или са лицем за које постоји сумња да је оболело од заразне болести наведене у члану 27. овог закона, током периода заразности.

Мера карантина спроводи се и у случају појаве друге заразне болести за коју министар, у сарадњи са Комисијом, утврди да представља опасност по здравље становништва Републике Србије.

Доктор медицине специјалиста епидемиологије надлежног завода, односно института за јавно здравље одређује која лица подлежу обавези стављања у карантин.

Лицима којима се одређује мера карантина, уручује се решење санитарног инспектора. Дужина трајања мере утврђене у ставу 1. овог члана одређује се у времену трајања максималне инкубације одређене заразне болести.

Лица којима се одређује мера карантина морају се придржавати мера наложених решењем, под претњом принудног стављања у карантин.

Запосленим лицима којима се одређује мера карантина, за време проведено у карантину припада одговарајућа накнада зараде, односно плате, у складу са законом, а решење о одређивању мере карантина истовремено представља и потврду о спречености за рад док та мера траје.

Организовање и спровођење мере карантина из ст. 1. и 2. овог члана, наређује министар.

Мера карантина спроводи се у објектима који испуњавају услове прописане за спровођење те мере.

Објекти који испуњавају услове из става 8. овог члана, одређују се актом Владе, на предлог министра.

Власници објеката одређених за карантин дужни су да објекат уступе на привремено коришћење, на основу акта Владе, а на предлог Министарства, и за то им припада одговарајућа надокнада.
Здравствени надзор над лицима у карантину врши надлежни завод односно институт за јавно здравље, као и медицински тим који борави у карантину, а обезбеђење обавља орган управе надлежан за унутрашње послове.

Накнада за рад особљу у карантину одређује се у складу са законом.

Министар ближе прописује услове и начин спровођења мера карантина, дужину трајања, као и услове које морају испуњавати објекти за ту намену.

Карантин у кућним условима је мера којом се ограничава слобода кретања и налаже праћење здравственог стања здравим лицима која су била или за која постоји сумња да су била у контакту са лицима зараженим од заразне болести, уколико се тим лицима не одређује мера карантина из члана 31. овог закона.

Мера карантина у кућним условима се примењује у току епидемија заразних болести од већег епидемиолошког значаја, у складу са законом и другим прописима.

Доктор медицине специјалиста епидемиологије надлежног завода, односно института за јавно здравље или друге надлежне здравствене установе одређује која лица из става 1. овог члана подлежу мери карантина у кућним условима.

Доктор медицине специјалиста епидемиологије писмено обавештава санитарног инспектора о лицима којима је потребно одредити меру карантина у кућним условима, ради доношења одговарајућег решења.

Лицу којем се одређује мера карантина у кућним условима доктор медицине специјалиста епидемиологије из става 3. овог члана даје обавештење о трајању карантина у кућним условима, начину понашања и другим чињеницама од значаја за спровођење те мере.

Дужина трајања карантина у кућним условима одређује се у времену трајања максималне инкубације одређене заразне болести, почев од момента последње изложености извору инфекције.

Мера карантина у кућним условима може се применити и према путницима у међународном саобраћају који улазе у Републику Србију из држава са неповољном епидемиолошком ситуацијом.

Запосленим лицима којима је одређена мера карантина у кућним условима, за време проведено у карантину у кућним условима припада одговарајућа накнада зараде, односно плате, у складу са законом, а решење санитарног инспектора о одређивању мере карантина истовремено представља и потврду о спречености за рад док та мера траје.

Ако се мера карантина у кућним условима одређује детету које није навршило 14. годину живота или лицу које није у стању да се само стара о себи и о заштити својих права и интереса, решење се издаје родитељу, односно старатељу.

Родитељу, односно старатељу детета предшколског узраста или лица које не сме да буде остављено без надзора по закону, решење санитарног инспектора из става 9. овог члана истовремено представља и потврду о спречености за рад док траје мера карантина у кућним условима одређена тим решењем.

Ближе услове и начин одређивања мере, органе, односно службе задужене за контролу и начин вршења контроле поштовања мере карантина у кућним условима прописује Влада.

Члан 33

Лицима утврђеним у члану 32. став 3. овог закона, може се одредити обавезна имунизација и против друге заразне болести која није наведена у том ставу, ако се утврди опасност од преношења те заразне болести.

У случају појаве епидемије заразне болести утврђене у члану 32. став 3. овог закона или друге заразне болести, може се одредити и препоручена или обавезна ванредна имунизација против те заразне болести за сва лица, односно за одређене категорије лица, ако се утврди опасност од преношења те заразне болести, као и у случају уношења у земљу одређене заразне болести, у складу са плановима за одстрањивање и одржавање статуса искорењивања одређених заразних болести.

Обавезна, односно препоручена ванредна имунизација из ст. 1. и 2. овог члана, наређује се актом министра, у складу са препорукама СЗО, на предлог Завода уз сагласност Комисије.

 
Мере личне заштите од инфекције подразумевају такво чињење или уздржавање од чињења које је усмерено на заштиту сопственог и туђег здравља и живота од заразне болести, а које нарочито подразумева обавезу коришћења личних заштитних средстава у складу са природом болести, одређено понашање у затвореном и/или на отвореном простору, на јавним и приватним окупљањима и друге прописане мере личне заштите којим се спречава или сузбија ширење заразне болести.

Правна лица и предузетници који обављају делатност у објектима у којима бораве друга лица, дужни су да предузму радње и активности ради примене мера личне заштите из става 1. овог члана, као и да одреде лице одговорно за непосредну примену тих мера.

Мере личне заштите од инфекције из става 1. овог члана усмерене на заштиту сопственог и туђег здравља и живота од заразне болести, у време проглашене епидемије, дужна су да примењују сва лица, у складу са прописима.

Контролу спровођења мера личне заштите врши санитарна инспекција, а у случају епидемије заразних болести од већег епидемиолошког значаја ширих размера, поред санитарне инспекције, контролу спровођења мера личне заштите врше и комунална инспекција и комунална милиција, у складу са овим законом, као поверене послове.

Мере личне заштите од инфекције, врсту личних заштитних средстава, простор, објекте и услове коришћења тих средстава, обавезе физичких и правних лица која обављају делатност или која користе или бораве у тим објектима, односно простору, начин вршења контроле и друга питања од значаја за примену мера личне заштите од инфекције ради спречавања или сузбијања ширења заразне болести, прописује Влада.

У случају појаве пандемије или епидемије заразне болести од већег епидемиолошког значаја, појаве нове или недовољно познате заразне болести и у случају сумње на употребу биолошког агенса и друго, који могу да угрозе здравље и животе људи и у којима постоји непосредна опасност за масовно преношење заразних болести, Влада може:

а) забранити, односно ограничити улазак на територију Републике Србије лицима која долазе из држава са неповољном епидемиолошком ситуацијом, одредити услове за улазак и мере које је потребно применити током боравка на територији Републике Србије, круг лица на која се одређени услови и мере примењују, као и начин контроле спровођења, извршиоце и средства за спровођење и тих мера;

б) одлучити о отварању привремених објеката за смештај, изолацију и лечење оболелих од заразне болести, када постојећи капацитети здравствених установа и објеката из члана 29. овог закона нису довољни за изолацију и лечење лица оболелих од заразне болести, као и о обезбеђивању потребне опреме, лекова, медицинских средстава и санитетског материјала, начину обезбеђења медицинског и немедицинског особља, осигурању безбедности привремених објеката и другим питањима од значаја за њихово функционисање;

в) одлучити о упућивању оболелих од заразне болести на лечење у иностранство у случају попуњености свих расположивих капацитета за изолацију и лечење у Републици Србији, о тражењу помоћи од других држава и међународних организација и о пружању помоћи другим државама захваћеним епидемијом у обезбеђивању потребне опреме, лекова, медицинских средстава и санитетског материјала, привременом упућивању недостајућег медицинског и немедицинског особља и другим питањима од значаја за заустављање епидемије, односно пандемије и лечење и заштиту становништва од заразних болести;

г) образовати кризни штаб и одредити друге одговарајуће мере за заустављање епидемије, односно пандемије и лечење и заштиту становништва од заразних болести, као и услове, начин спровођења и извршиоце. 

Инспекцијски надзор над применом мера из члана 46а овог закона, поред органа из става 1. овог члана, у случају проглашења епидемије од већег епидемиолошког значаја ширих размера, као поверени посао врши и јединица локалне самоуправе преко комуналне инспекције, а у јединицама локалне самоуправе у којима је образована служба комуналне милиције, контролу над применом мера из члана 46а овог закона врши и преко комуналне милиције.

У вршењу инспекцијског надзора над применом мера из члана 46а овог закона комунални инспектор има овлашћења из прописа којима се уређује инспекцијски надзор, а нарочито:

1) да изда прекршајног налог;

2) да поднесе пријаву надлежном органу за учињено кривично дело, односно захтев надлежном органу за покретање прекршајног поступка у складу са законом;

3) да обавести други орган о разлозима за предузимање мера за које је тај орган надлежан.

У вршењу контроле над применом мера из члана 46а овог закона, комунални милиционер, поред овлашћења прописаних законом којим се уређује рад комуналне милиције, може:

1) да изда прекршајни налог;

2) да поднесе пријаву надлежном органу за учињено кривично дело, односно захтев надлежном органу за покретање прекршајног поступка у складу са законом;

3) да обавести други орган о разлозима за предузимање мера за које је тај орган надлежан.

Јединица локалне самоуправе у случају из става 3. овог члана дужна је да обезбеди примену плана заједничког надзора комуналне инспекције и комуналне милиције.

Јединица локалне самоуправе из става 3. овог члана дужна је да периодично, на недељном нивоу, а по потреби и чешће, Министарству доставља извештаје о спроведеном надзору, контролама и предузетим мерама из заједничког надзора и контроле комуналне инспекције и комуналне милиције.

Када постоје разлози хитности због непосредног угрожавања живота и здравља људи, односно у случајевима непоштовања прописаних мера у време трајања епидемије од већег епидемиолошког значаја ширих размера, у погледу окупљања људи супротно прописима, инспекцијски органи из овог члана, као и комунални милиционер, могу усмено у складу са законом да нареде мере и радње од којих непосредно зависи успешно обављање послова утврђених, односно поверених овим законом, а нарочито:

1) да наложе да се испразни објекат, односно простор у коме је дошло до кршења прописаних мера;

2) да забране обављање делатности у објекту, односно простору у коме је дошло до кршења мере док надлежни орган не предузме прописане мере, а најдуже на 72 сата. 

Новчаном казном у износу од 300.000 динара казниће се за прекршај правно лице ако не предузме радње и активности ради примене мера личне заштите од инфекције, као и ако не одреди лице одговорно за непосредну примену тих мера (члан 46а став 2).

За прекршај из става 1. овог члана казниће се предузетник новчаном казном у износу од 150.000 динара.

За прекршај из става 1. овог члана казниће се одговорно лице у правном лицу новчаном казном у износу од 50.000 динара.

Новчаном казном у износу од 30.000 динара казниће се за прекршај лице одговорно за примену мера личне заштите од инфекције, ако не обезбеди непосредну примену тих мера (члан 46а став 2).

Новчаном казном у износу од 5.000 динара казниће се за прекршај физичко лице ако се не придржава мера личне заштите од инфекције усмерених на заштиту сопственог и туђег здравља и живота, у време проглашене епидемије (члан 46а став 3)

Иницијатор предлаже покретање поступка за оценом уставности и законитости наведених чланова Закона о заштити становништва од заразних болести, као и испитивање сагласности са потврђеним међународним уредбама. Иницијатор указује да оспорени чл. 29а који говори о мери кућне изолације  није у складу са Уставом, не постоји правни основ за лишење слободе кретања лица као што не постоји ни правни основ да лекар одређује која су то лица која су подобна да се на њих примени оспорени члан.

Противуставни су и чланови 31, 31а, 53а, и то члану 39 Устава РС који говори о слободи кретања и настањивања као једном од основних личних права појединца. Уједно су оспорени чланови Закона о заштити становништва од заразних болести супротни основном начелу Устава из члана 18. који говори о непосредној примени зајемчених права, евидентна је супротност са општим приступом да је Устав гарант и заштитник људских права и да се уставне одредбе о људским правима непосредно примењују. Закон може регулисати само начин остваривања права, уз поштовање граница за поступање законодавца које поставља Устав. Устав не допушта да закон утиче на суштину права које је предмет законске регулативе.

Мера кућне изолације одређена оспореним чланом 29а, као и мера карантина одређена члановима 31 и 31а. Закона о заштити становништва од заразних болести, који су чланови противни Уставу и члану 27 који говори о праву на личну слободу и безбедност. Сваком појединцу Устав јемчи право на слободу и безбедност, посебна јемства се односе на изричито прописивање услова под којима се лична слобода појединца може ограничити, као и на уређивање поступка лишења слободе, одређивање органа који је надлежан да одлучује о лишењу слободе и најзад, гарантовање права којима се појединац може користити у поступку пред државним органима када је његова лична слобода ограничена. Најзначајније уставне гаранције личне слободе укључују законско регулисање разлога за лишење слободе, као и да казну лишења може изрећи само суд. Немогуће је објаснити који се разлозима законодавац руководио када се определио да у Закон о заштити становништва пропише меру карантина здравом лицу за које постоји сумња да је било у контакту са оболелим лицем, и то без судске одлуке, већ само на општи начин наводећи да меру изриче држани орган што представља кршење основног правила да се лице може лишити слободе и затворити у карантин само по одлуци суда.

По мишљењу иницијатора, оспорене одредбе Закона о заштити становништва од заразних болести у члану 33. несагласне су са одредбама члана 18, члана 20 ст. 1. и 2, члана 21 став 3, чл. 24, 25, 68. и 71 Устава. Иницијатор сматра да прописивање обавезности имунизације лица одређеног узраста (деце) и других лица одређених Законом представља неуставно задирање у физички интегритет људског бића, супротно члану 25 Устава, јер подразумева предузимање мера према телу човека без његовог пристанка, те да је равна мучењу, нечовечном и понижавајућем поступању због претње лишавања родитељског права и присилне имунизације деце, као и онемогућавања остваривања других Уставом загарантованих права. Иницијатор сматра да је имунизација без пристанка лица у супротности са правима утврђеним одредбама члана 5. Конвенције о људским правима и биомедицини према којима се захват који се односи на здравље може извршити само након што је лице на које се захват односи о њему информисано и дало слободан пристанак на њега, а када су у питању малолетна лица само уз одобрење њихових заступника. По мишљењу иницијатора, прописивањем да имунизација не може да се одбије, негира се суштина права на пристанак из наведене Конвенције, као и чланом 68 Устава зајемчено право на здравствену заштиту, а у вези са одредбама чл. 1, 11. и 15 Закона о правима пацијената, којима је прописано да се без пристанка пацијента не сме, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера. Даље се истиче да се оспореним одредбама Закона, супротно одредбама чл. 18 и 20 Устава, ограничавају права на здравствену заштиту, на неповредивост физичког и психичког интегритета, јер ограничења превазилазе обим и сврху предвиђену Уставом и задиру у суштину зајемчених права, на начин да се смањује достигнути ниво права. Оспорене одредбе су дискриминаторне и у супротности са уставним начелом о забрани дискриминације из члана 21 став 3 Устава. Иницијатор сматра да су оспорене одредбе дискриминаторне и по основу уверења, а позивајући се на право да се остане при свом уверењу, сагласно члану 43 став 1 Устава. Под другим уверењем сматра се поштовање и примена начела и принципа традиционалне медицине, која је призната чланом 235 Закона о здравственој заштити, а која се базира на начелима супротним обавезној имунизацији на начин како је то оспореним Законом предвиђено.

Свако физичко лице има право да се у складу са својим уверењима и применом одабраних а законом признатих грана медицине заштити од заразних болести, те да одбије имунизацију. Иницијатор наводи да оспорене одредбе нису у сагласности са одредбом члана 24 став 1 Устава, којом је утврђено да је људски живот неприкосновен, а наведене одредбе о обавезности имунизације иницијатор оспорава и у односу на члан 15 Закона о правима пацијената, позивајући се на то да према одредбама тог закона пацијент има право да не пристане на предложену медицинску меру и да се без пристанка пацијента не сме, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера. Иницијатор сматра да су оспорене одредбе несагласне не само са напред наведеном Конвенцијом о људским правима и биомедицини, већ и са одредбама члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 2 Протокола првог уз ту конвенцију, одредбама чл. 2 и 28 Конвенције о праву детета и члана 7 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Противуставан је и члан 46а Закона о заштити становништва од заразних болести посебно у делу који се односи на контролу мера спровођења личне заштите. Овако дефинисан члан противан је чл. 40 Устава по коме је право на неповредивост стана један од видова гарантовања права на приватност. Нико не може без писмене одлуке суда ући у туђи стан или друге просторије против воље њиховог држаоца, нити у њима вршити био какав преглед или претрес. Од опште забране да нико, противно вољи држаоца, не може ући у стан или друге просторије, допуштено је одступање уз услов да је то наложено писменом одлуком суда. Јасно је да применом члана 46а Закона о заштити становништва  од заразних болести долази до повреде Устава, управо права на неповредивост стана, како иницијатор указује.

Даље, иницијатор указује на члан 53а, посебно указује на тачку в Закона о заштити становништва од заразних болести којом се Влади даје овлашћење упућивања лица у иностранство на лечење, који је противан члану 39 Устава по коме свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Члан 53а даје могућност Влади да протера нашег оболелог држављанина  у иностранство, управо супротно чл 3. ст. 2 Устава који изричито забрањује да држављанин Србије буде протеран. Иницијатор подсећа да уставне гаранције везане за право на држављанство и забрану протеривања спадају у групу апсолутно заштићених права, и не подлежу одступању за време рата, као ни ванредног стања.

Иницијатор захтева и престанак важења чланова 73 од става 3 до става 8, као и члана 85а јер је противуставно да комунални инспектори и комунална полиција у својим рукама држе апарат принуде изрицања казни лицима која нису поштовала наредбе министра, што би значило да се комуналним инспекторима и комуналним полицајцима дају овлашћења која немају по закону по којима су установљени њихови делокрузи деловања и надлежности.

 „Правни поредак Републике Србије је јединствен. Устав је највиши правни акт Републике Србије. Сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом„. Долазимо до јасног закључка да се доношењем наведених измена закона поступило супротно одредби члана 194 Устава.

Поред наведеног предлагач предлаже Уставном суду да у складу са одредбом члана 168 став 4 Устава, до доношења коначне одлуке и под условима одређеним законом, обустави извршење свих одредби чланова закона чију уставност и законитост  оцењује. У прилог наведеном говори и одредба члана 56 Закона о Уставном суду којим је прецизирано: „Уставни суд може у току поступка, до доношења коначне одлуке, обуставити извршење појединачног акта или радње која је предузета на основу општег акта чија се уставност или законитост оцењује, ако би њиховим извршавањем могле наступити неотклоњиве штетне последице“.

На основу свега изнетог, подносилац иницијативе предлаже да Уставни суд, након спроведеног поступка, у складу са одредбом члана 46 став 1 и члана 59 Закона о Уставном суду донесе

 
којим се  покреће поступак за утврђивање неуставности, незаконитости или несагласности одредбе чланова 29а, 31,31а, 33, 46а, 53а, 73 од става 3 до става 8, 85а Закона о  заштити становноштва од заразних болести (Сл. Гласник,  бр. 15/2016, 68/2020, 136/2020) са Уставом и  општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговором, те да у складу са одредбом члана 59. Закона о Уставном суду одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, односно да Уставни суд утврди ништавност целокупног Закона о заштити становништва од заразних болести (Сл. Гласник,  бр. 15/2016, 68/2020, 136/2020).
 
 
У Београду, 23. новембра 2020. године,