Излазим у 18 часова на градски трг и крећем у протесну шетњу кроз град

     Већ сам рекао и поновићу: за мене полицијски час више не постоји, све док плаћеници СНС који се слободно шетају и оргијају по Србији у то време не буду ухапшени и кажњени. Зато излазим на улицу и протестујем против ове ненормалне власти. Јер ми више немамо где да се повлачимо.

Зато сутра – у суботу, 2. маја у 18 часова – излазим као грађанин на градски трг у свом граду и то је мој лични чин побуне против ове власти. Ово нема никакве везе са политиком нити је ово било какав страначки скуп. Не позивам никога другога, не позивам се на посланички имунитет и спреман сам да преузмем сваку личну одговорност. Ово је устанак против Ненормалног. Ово је вапај за слободом и правдом! Ово је наставак протеста који свако вече иде са наших прозора и тераса у 20, 05 као бука против тираније. Протест сада излази на улице, и шири се по Србији. Из Чачка је увек почињало, па ће и овога пута. Дозлогрдило је!

Сада је важан сваки лични чин побуне против власти. Као што су се они храбри станари синоћ у Новом Саду и Београду успротивили непознатим дошљацима који су упали у њихове зграде и покушали да са њихових кровова воде своје прљаве ратове против свакога ко другачије мисли. Као она храбра жена која им је рекла у лице: „Нећу више да вас видим у нашем крају!“ Једино таква храброст може да нам врати згажено достојанство и донесе спас од политичке мафије која је на власти.

Свестан сам да су спремни на све. Јасно ми је да и сутра могу да убаце разне провокаторе и да пробају да ме изнова лажно оптуже и дискредитују. Знам да неће презати ни од изазивања грађанског рата да би очували своју криминалну и лоповску власт. Али, куда би нас то одвело када бисмо се плашили? И кога? Нема више назад. Када неправда постане закон – побуна постаје наша дужност! Моје је да сутра изађем на улицу и побуним се! До мене је да сутра прошетам кроз свој град као слободан човек и искажем свој бунт против ненормалне власти. Мирно, ненасилно и цивилизовано. Али, да се чује и да се зна да овако више не може. Није битно да ли ћу бити сам или са неколико пријатеља. Нека свако нађе свој начин побуне. Само да више не ћутимо и не склањамо им се. Питаће нас деца како смо дозволили да ово зло оволико дуго траје. Биће нас срамота. Нећу да ме буде срамота. Хоћу да знају да сам се побунио. Под мојим именом и мојим и њиховим презименом. Пукло је трпило. Не може више да се чека. Мора да се устане!

 

 

 

Бошко Обрадовић

Народни посланик и

председник Српског покрета Двери