Врх леденог брега
Уклањање Десанке Максимовић из школских програма (док се Вучић – Брнабић – Шарчевић куну да се то никад неће десити) само је врх леденог брега пропасти просвете у Србији. Уосталом, песникињу „Крваве бајке“ не могу да воле они који су славили Немачку у Београду уочи 6. априла 2020. године(1), и који су направили да зграде у Београду Наводном подсећају на усташко „u“(2). И она их је, овакве какви су, као и све режимске слугерање, праве издајнике, већ описала у својој песми „У ропству“: “Некад смо сви знали јасно,/ од најнеписменијег сељака/ па до господе и деце њине,/ шта је родољубиво и часно,/ и шта треба да чине/ потомци негдањих јунака.// Не могу да познам народ чије су певали врлине/песници од Бранка до сада./ Српско стадо мало/све до последњег руна/ разбило се и ошугало.// Постали смо земља/ робова и потказивача и стокатних зеленаша./ Пуне су нам улице сада поштованих зликоваца,/а затвори невиних робијаша.// На леђима као да грбу/ носим од бола и стида,/ и улицама кад идем,/ као да ми блато баца/ поглед охолих странаца/ у лице, и сваког дана/ вео ми се по вео скида са ругоба наших рана.“
Као да пре поезије Десанкине нису уклонили Софоклову „Антигону“ из лектире за први разред гимназија… А то су учинили јер деца не смеју више да имају моралне оријентире.
Ствари су много дубље и трагичније но што је само прича о песникињи Десанки Максимовић. Удар је извршен на саму срж нашег књижевног канона.
Списак за ликвидацију
Нема више епске песме „Бој на Мишару“ (није замењена ниједном песмом из истог циклуса). Разлог? Вероватно политички некоректни стихови: “Србија се умирити неће“. Спев „Осман“ Ивана Гундилића, Србина из Дубровника – не сме да се зна да је српска историја једна од кључних Гундулићевих тема, и да је један од најважнијих ликова епа Сунчаница, кћи старца Љубдрага из Смедерева, потомка српских деспота. Домановићев „Вођа“ је избачен, претпостављам због тога што можемо, сваки дан по десет пута, да га гледамо на телевизији; сада је тај Вођа, рецимо, у кампањи „За нашу децу“, при чему се вероватно мисли на своју децу и децу свог брата, па на децу Малог, децу Стефановића и осталих наших лумена. Кликтава химна младости, „Ђачки растанак“ Бранка Радичевића, такође је уклоњена, али и „Јелисавета, кнегиња црногорска“ Ђуре Јакшића јер шири „некоректну“ мисао да је историја Црне Горе – српске историја. Нема више ни „Народног посланика“ Бранислава Нушића, јер је Срета Нумера, главни организатор избора у корист владајуће странке код Нушића, заузет пословима у СНС-у, пошто се избори опет спремају, за 21. јун 2020. Уклоњен је спев Ивана Мажуранића „Смрт Смаил – аге Ченгића“ јер у њему се пева о борби за крст часни и слободу златну, и тема је српска, иако је Мажуранић Хрват ( да нам се бивша браћа не увреде ). Уклоњен је „Бакоња фра – Брне“ Симе Матаувља, да се не би знало о постојању покатоличених Срба на нашем Медитерану, и да би се остварило оно о чему је писао професор Ломпар – све српско треба свести на србијанско. Дакле, Матавуљ, Андрић, Селимовић не могу бити српски, пошто нису србијански писци. Зато је, у необавезну лектиру, стављен и роман Владана Деснице, „Прољећа Ивана Галеба“, иако је то један од најбољих српских романа, а сам Десница потомак Јанковић Стојана, српског ускочког вође. Не сме да буде ни сатиричне Змајеве песме „Јутутунска јухахаха“, јер краљ из те песме, Балакаха, неодољиво личи на нашег уставомрзитеља Александра Вучића. А тек Кочићев „Јазавац пред судом“, генијални обрачун са окупаторско – колонијалном Аустро – Угарском? Зар Давид Штрбац да се руга „евроатлантским интеграцијама“ и да се спрда са „главатом господом“ из Беча? Нема више ни Горанове „Јаме“, јер она говори о злочинима усташа, а ми, напредњаци, знамо да то и нису били неки злочини, с обзиром да је Хрватска и у ЕУ и у НАТО, што је и главни циљ наших напредних владара. Нема Исидорине „Госпа Ноле“, величанствене химне људској доброти. Нема Пандуровићеве „Родне груде“, ваљда због стихова: “Ал` и сада кад су сви видици сиви/ Кад видимо јадну вредност свију ствари,/ Кад су нам сви људи немили и криви,/ А срушени вере старински олтари, –/ Једна лепа нежност још у нама живи:// Нежност према земљи и родноме крају/ Чијим нам је дахом дух некада плењен,/ Где и сада звезде истим сјајем сјају,/ Исти ветар дува плодан, неизмењен,/ Исте шуме, цвеће и мириси трају.“ Па је избачена и Ракићева песма „Наслеђе“, сигурно због стихова који указују да су песнику, иако европски образованом и отменом, и даље важни херојски преци који „умираху ћутке на страшноме кољу“. Избачене су и песме Васка Попе, „Каленић“ и „Манасија“, јер у првој се песник поистовећује са анђелом – ратником на фресци, који држи мачу у руци, пошто нам свагда прете „туђе сенке“, а у другој иконописац у Манасији слика више лепоте него што „коњица ноћи“, „Алах ил илалах“, може да уништи, и види слободу с оне стране петвековног ропства. Нема више ни усмених прича о Светом Сави. У необавезну лектиру су гурнути дубровачки петраркисти, поезија Момчила Настасијевића ( највећег нашег лиричара 20. века ), романи попут „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића и „Раних јада“ Данила Киша. Страховит злочин учињен је према „Башти сљезове боје“ Бранка Ћопића, избаченој из лектире, чиме је нестала, са обзорја наше деце, поема људској доброти оличеној у деди Раду. Само једна песма Војислава Илића, претече нашег модернизма…Нема Ракићевог „Долапа“…А шта ћете речи за избацивање Ћосићевог „Времена смрти“? Матије Бећковића? Избачен је сатирични, „антикорупцијски“ Гогољев „Ревизор“, као и драгоцени Хемингвеј („Старац и море“ ). Нема више дивне „Романсе месечарке“ шпанског ( а нашег ) генија Лорке. Избачена је поезија Рилкеа, Блока, Цветајеве, Аполинера. Је ли то „европеизам“ ка коме стремимо? Мени је жао и Прешерновог „Сонетног венца“, јер је то песништво „со соли“ јужнословенског романтизма; да и не говорим о Ујевићевој „Колајни“, својевремено писаној чистом екавицом, а трајно најчистијој поезији нашег језика…
Вратили су, веле, Десанку Максимовић. А шта ћемо са овим? Ко ће све ово, и штошта друго, да нам врати?
Сведочење Марка Танасковића
Писац млађе генерације, Марко Танасковић, својевремено је на свом фејсбук профилу објавио следећи запис: “Пре извесног времена, на једној кућној журци, имао сам необично занимљив и искрен разговор са бившим дипломатом једне изузетно утицајне западне земље, који се сада бави бизнисом у региону. Обојица смо били мало више попили, додуше ипак он више него ја, што му је додатно развезало језик. У једном тренутку, упитао сам га сасвим отворено: “Зашто у Србији помажете и на власт доводите само најгоре људе?“ Размислио је на тренутак па ми је одговорио врло недипломатски: “Први разлог је очигледан, људи без квалитета и људи који имају слаб карактер и они склони корупцији су најпослушнији и са њима је лако манипулисати. А други разлог, хм, па како да ти кажем, ми том негативном селекцијом плански убијамо самопоштовање народа и осећај патриотизма међу будућим генерацијама. Када виде какви све испливавају на површину, млади се разочаравају, почињу да мрзе сопствену земљу и страни утицај прихватају као нешто сасвим нормално, па чак и пожељно“…(3)
Када се таква влада, састављена од неспособних и корумпираних, бави било чим, а не само реформом образовања, последице морају бити кобне. Они су доведени од стране „меких окупатора“ и колонизатира Србије да нас униште. То је јасно сваком ко има нешто мало мозга и мало више поштења, и ко није спреман да на Вучићевим лажним изборима игра новог Николу Шећероског, за ситније или крупније паре и привилегије.
УПУТНИЦЕ:
1. https://luftika.rs/bombardovanje-beograda-6-april-vesic-beograd/
2.https://www.srbijadanas.net/beograd-na-vodi-kao-svetleci-simbol-ustasa-foto/
3. https://www.in4s.net/srbiju-su-gospodari-tranzicije-vratili-na-samu-periferiju-svetskog-kapitalizma/
Бошко Обрадовић
Народни посланик
Председник Двери