Србија већ дуго стоји заглављена и заробљена у зачараном кругу у коме се врте исте политичке фаце већ више од 30 година. Веровали или не, али Вук Драшковић, Ненад Чанак или Војислав Шешељ су већ три деценије председници одређених политичких странака које су се одавно претворили у њихова приватна политичка предузећа. Сличан политички стаж и имају и други ветерани српске политике попут Александра Вучића, Ивице Дачића, Бориса Тадића, Драгана Марковића Палме, Расима Љајића, Александра Вулина, Милана Кркобабића… Да ли је могуће да и даље морамо да бирамо само између њих и да после 30 година не може да дође до смене политичких генерација на српској политичкој сцени?

       Други проблем са којим се суочавамо је картелизација српске политике и покушај два картела садашње и бивше власти да униште сваку конкуренцију и задрже своје позиције по сваку цену. Читав политички систем Србије почива на идеји ова два картела да се међусобно помажу и смењују на власти како се не би појавио нико трећи ко може да их угрози. Они су једни другима идеални непријатељи и пријатељи истовремено. Једни друге приказују као највећу опасност не би ли тако бирачи остали без избора ван њих. Морамо да им покваримо забаву и да им ставимо до знања да то тако више неће моћи. Морамо разбити ове политичке картеле и омогућити нормалан политички живот у Србији кроз који би се на политичкој сцени појавили и неки нови људи који нису под контролом ни садашње ни бивше власти.
 
У овом феномену заправо видим позадину напада на Српски покрет Двери након сусрета са делегацијом Републике Српске у Београду, коме су присуствовали представници и власти и опозиције из РС. Власт је намерно пустила слике са лажног коктела како би изазвала сукобе у опозицији, а прећутала да се три сата разговарало о Републици Српској, њеној угрожености и будућности, како представници опозиције не би били позитивно приказани у јавности као људи којима је стало до одбране националних и државних интереса више него до дневне политике и разрачунавања између власти и опозиције.
 
Бројни појединци и ботови из опозиције су све то једва дочекали да пробају да компромитују Двери и све представе као одлазак на канабе са Вучићем и испијање вина са мафијашима, док су представници власти и опозиције из Републике Српске једноставно избрисани из свих извештаја са овог догађаја. Да ли је то новинарство које би требало да замени режимско и да ли су то ботови који ће да наставе да раде исту ствар само за неку другу власт?
 
Разуме се да сам знао шта ме чека након одлуке Председништва Двери да се одазовемо позиву на разговоре са делегацијом РС, као и у сличном случају дијалога у вези са КиМ и поштеним изборима у Народној скупштини. Немам шта да се правдам онима који не виде даље од Вучића и које је заслепила мржња или још више интерес да буду Вучић уместо Вучића, односно да се промени власт да би остало све исто. Све који тако размишљају дужан сам да обавестим да овога пута не мењамо само власт већ и комплетан корумпирани политички и правосудни систем који се овде није мењао већ три деценије упркос разним сменама власти.
 
Дакле, да ли је овде у Србији уопште могућ трећи пут између садашње и бивше власти? И како би он изгледао? Српски покрет Двери је опозиција и не бежи од тога да сарађује са осталим колегама из опозиције из бившег режима на смени садашње власти. Међутим, они морају да буду свесни да нема повратка на бивши режим и време када су они сами о свему одлучивали. Такође, они морају да науче да Двери имају свој програм који нећемо мењати због те сарадње нити ћемо икада одустати од одбране КиМ у саставу Србије, очувања и самосталности РС, уједињења са Црном Гором и РС, негирања лажног геноцида у Сребреници, супротстављања легализацији хомосексуалних бракова и измишљеној родној равноправности, ђенерала Драже Михајловића као првог устаника у окупираној Европи у Другом светском рату, као и свих других српских хероја који су спречили нови геноцид над Србима који се спремао на почетку грађанског рата у бившој Југославији 1991. године…
 
Дакле, то смо ми, једна модерна демохришћанска и конзервативна политичка опција каква данас постоји свуда у Европи и свету, којој је породица на првом месту, као и домаћа привреда и пољопривреда за разлику од фаворизовања страних компанија у време како бивше тако и садашње власти. Ми смо савремена патриотска опција која је прва дефинисала еколошки, зелени патриотизам као политичку идеју очувања и заштите здраве животне средине: здраве воде, ваздуха, земље и хране као кључну политику за 21. век и темељ здравствене безбедности нације.
 
А то што смо увек тамо где се бране српски национални и државни интереси не значи да ћемо подржати владајући режим када глуми патриотизам зарад опстанка на власти. После 10 година штете нанете држави, образовању, привреди, пољопривреди, селу, животној средини и народу, овој власти се ништа не може веровати. Ма колико се напрасно бусали у патриотска прса то не може да избрише сав криминал и корупцију у које су огрезли као ни недемократски карактер њихове власти.
 
Али, то што су они такви не значи да ми треба да се одрекнемо својих националних и државотворних ставова зато што их неке лажне патриоте већ 30 година компромитују: од свих агената службе државне безбедности из 90-их до данас. Ако су они лажне патриоте не треба сад ми да пређемо на страну Запада и постанемо агенти западног интереса у Србији јер нам стално објашњавају да једино тако можемо доћи на власт… Ми који смо за трећи пут између бивше и садашње власти треба да останемо своји и независни и од једних и од других. Ми нисмо опозиција држави већ властима, и то је суштина трећег пута. Као што нећемо рушити државу да бисмо сменили власт, тако исто нећемо подржавати једну недемократску, лажнопатриотску и криминалну власт, већ све учинити да она оде и да након тога изађемо из зачараног круга избора између два зла.

 

Бошко Обрадовић

Председник Двери

 
*Извор: Интернет портал Директно.рс