Док Вучићева власт замајава народ ријалитијима на режимским медијима, мимо очију јавности пролазе озбиљни проблеми са којима се тренутно суочавамо као што су галопирајућа општа поскупљења, срамна одлука Врховног касационог суда да стане на страну банкарског лобија и против интереса оштећених банкарских клијената, једна од највећих цена горива у Европи, неправично одузимање земље сељацима дуж планираног Моравског коридора и аеродрома Лађевци, рекламирање и наметање злогласне стране мултинационе компаније „РИО ТИНТО” која је свуда где је пословала у свету иза себе остављала еколошку пустош и хаос…
Да не говоримо о криминалу и корупцији у врху актуелне власти која расте на дневном нивоу. Свакодневно у сенци великих афера попут „Саваламе”, „Крушика” или „Јовањице” пролазе бројни намештени тендери и пљачка јавних финансија. Владајући режим није само огрезао у трговину оружјем, дрогом и људима (мигрантима), што су три највећа криминална бизниса у свету, већ никада не запоставља крађу народних пара из буџета, од републичког преко покрајинског до локалног, а све преко система монополских домаћих јавних набавки без конкуренције и директних погодби на међународном нивоу без тендера.
Погледајмо само најновије истраживање Коалиције за надзор јавних финансија. У првих сто највреднијих уговора које су држава и локалне самоуправе закључиле у 2020. години у вредности од готово три милијарде евра, просечан број понуђача на тендерима износио је 1, 27 по уговору, док у 79 од 100 највреднијих уговора конкуренције уопште није ни било, већ је у овим милионским пословима учествовао само један понуђач. Јасно је ко је тај један једини понуђач и да се ради о режимској и рођачкој фирми, страначког, буразерског или кумовског типа. Чим је број понуда и конкуренција у јавним набавкама мања – корупција је већа!
Свему овоме треба додати и нове пљачкашке приватизације за време садашње власти, као што су продаја ПКБ, Комерцијалне банке или Аеродрома Београд, док се посебна врста међународне корупције одвија кроз субвенционисање страних компанија које долазе у Србију или давања великих инфраструктурних пројеката страним извођачима по неколико пута већим ценама него што су реалне.
Посебна штета мимо било ког домаћег економског интереса јесте узимање страних кредита који су условљени да све инфраструктурне радове који се изводе у Србији морају да раде стране фирме, па тако не само да враћамо кредит са каматом већ и тај наш новац одлази у иностранство уместо да остане у земљи тако што ће све послове са државом добити домаће фирме. Све су ово начини на које се ових 10 година, али и раније, отима новац грађана и прелива у страначке и приватне џепове. Зато наши ђаци не могу од државе да добију бесплатне уџбенике, зато нема довољно социјалне помоћи за незапослене, зато нема шта да се уложи у борбу против беле куге, зато нема веће подршке српском сељаку или домаћем предузетнику уопште, зато нема улагања у здраву животну средину.
Питање свих питања гласи: како је могуће да је за ове три деценије све уништено у овој нашој држави, а да се у затвору тренутно на вишегодишњој робији не налази нити један политичар који је вршио власт за ово време? Зато овде више није довољна само промена власти. Власти су се мењале и до сада, али је корумпирани политички и правосудни систем увек остајао исти упркос смени власти.
То конкретно значи: кривично гоњење свих носилаца јавних функција у претходном периоду који су прекршили закон, преиспитивање имовине политичара на власти и са њима повезаних лица, одузимање незаконито стечене имовине, финансијске казне за штету нанету државном буџету, као и лустрација односно забрана обављања јавне функције у дужем временском периоду. Не видим шта је спорно у томе да онај ко је опљачкао народ и државу више не може да дође на било какву јавну функцију кад једног дана изађе из затвора.
Српски покрет Двери би апсолутно све поставио супротно у односу на актуелну власт: у државној управи би владала позитивна селекција, што значи да напредују они који су најпоштенији и најстручнији, преиспитали бисмо све дипломе и докторате запослених у јавном сектору, сва финансијска помоћ државе која се издваја за стране фирме била би преусмерена ка домаћој привреди и пољопривреди, заштитили бисмо здрав ваздух, воду, земљу и храну, а „РИО ТИНТО” забранили рад у Србији, као и свако даље истраживање, експлоатацију и прераду литијума. Међутим, то није довољно.
Свака породица у Србији мора да осети бољитак: почели бисмо од нерадне недеље и за запослене у приватном сектору, смањења пореза на зараде и пореза на имовину за свакога ко ступи у брак и добије дете, израде социјалних карата како бисмо подржали сиромашне породице, а онда наставили са смањењем акцизе на цену горива, забраном да страни издавачи штампају школске уџбенике, подршком женама предузетницима и посебно женама на селу, као и свеукупном породичном политиком која значи подршку за сваку нашу породицу: и оне који не могу да имају деце, и самохране мајке и очеве, и младе брачне парове, и породице са више деце, и старачка и самачка домаћинства…
И оно што је најважније: Србији је потребно заустављање даље београдизације и свеобухватна децентрализација. То, пре свега, значи да се спречи прелазак целе Србије у Београд, што је важно за опстанак мањих градова и села, а посебно пасивних и граничних крајева, али је од великог значаја и за нормалан живот у Београду по мери човека и породице. Садашња набујала дивља градња и саобраћајни хаос у Београду, загађење ваздуха и угрожавање водоизворишта у Макишу, нису добри за перспективу живота у Београду нити у првом плану треба да буду зграде и аутомобили већ човек, породица, шеталишта, паркови, спортски терени и здрави стилови живота.
Србија треба одлучно да се децентрализује како би грађани Србије видели смисао живота ван Београда. То значи да локалним самоуправама треба вратити бројне одузете приходе, имовину и надлежности, а грађанима могућност да на локалним референдумима одлучују где ће ићи њихове паре од пореза на имовину. Ово исто се односи и на бројне београдске приградске општине које треба да постану локалне самоуправе, као што су Обреновац, Лазаревац, Младеновац или друга страна страна Палилуле преко Дунава.
Погледајмо само најновије истраживање Коалиције за надзор јавних финансија. У првих сто највреднијих уговора које су држава и локалне самоуправе закључиле у 2020. години у вредности од готово три милијарде евра, просечан број понуђача на тендерима износио је 1, 27 по уговору, док у 79 од 100 највреднијих уговора конкуренције уопште није ни било, већ је у овим милионским пословима учествовао само један понуђач. Јасно је ко је тај један једини понуђач и да се ради о режимској и рођачкој фирми, страначког, буразерског или кумовског типа. Чим је број понуда и конкуренција у јавним набавкама мања – корупција је већа!
Свему овоме треба додати и нове пљачкашке приватизације за време садашње власти, као што су продаја ПКБ, Комерцијалне банке или Аеродрома Београд, док се посебна врста међународне корупције одвија кроз субвенционисање страних компанија које долазе у Србију или давања великих инфраструктурних пројеката страним извођачима по неколико пута већим ценама него што су реалне.
Посебна штета мимо било ког домаћег економског интереса јесте узимање страних кредита који су условљени да све инфраструктурне радове који се изводе у Србији морају да раде стране фирме, па тако не само да враћамо кредит са каматом већ и тај наш новац одлази у иностранство уместо да остане у земљи тако што ће све послове са државом добити домаће фирме. Све су ово начини на које се ових 10 година, али и раније, отима новац грађана и прелива у страначке и приватне џепове. Зато наши ђаци не могу од државе да добију бесплатне уџбенике, зато нема довољно социјалне помоћи за незапослене, зато нема шта да се уложи у борбу против беле куге, зато нема веће подршке српском сељаку или домаћем предузетнику уопште, зато нема улагања у здраву животну средину.
Питање свих питања гласи: како је могуће да је за ове три деценије све уништено у овој нашој држави, а да се у затвору тренутно на вишегодишњој робији не налази нити један политичар који је вршио власт за ово време? Зато овде више није довољна само промена власти. Власти су се мењале и до сада, али је корумпирани политички и правосудни систем увек остајао исти упркос смени власти.
То конкретно значи: кривично гоњење свих носилаца јавних функција у претходном периоду који су прекршили закон, преиспитивање имовине политичара на власти и са њима повезаних лица, одузимање незаконито стечене имовине, финансијске казне за штету нанету државном буџету, као и лустрација односно забрана обављања јавне функције у дужем временском периоду. Не видим шта је спорно у томе да онај ко је опљачкао народ и државу више не може да дође на било какву јавну функцију кад једног дана изађе из затвора.
Српски покрет Двери би апсолутно све поставио супротно у односу на актуелну власт: у државној управи би владала позитивна селекција, што значи да напредују они који су најпоштенији и најстручнији, преиспитали бисмо све дипломе и докторате запослених у јавном сектору, сва финансијска помоћ државе која се издваја за стране фирме била би преусмерена ка домаћој привреди и пољопривреди, заштитили бисмо здрав ваздух, воду, земљу и храну, а „РИО ТИНТО” забранили рад у Србији, као и свако даље истраживање, експлоатацију и прераду литијума. Међутим, то није довољно.
Свака породица у Србији мора да осети бољитак: почели бисмо од нерадне недеље и за запослене у приватном сектору, смањења пореза на зараде и пореза на имовину за свакога ко ступи у брак и добије дете, израде социјалних карата како бисмо подржали сиромашне породице, а онда наставили са смањењем акцизе на цену горива, забраном да страни издавачи штампају школске уџбенике, подршком женама предузетницима и посебно женама на селу, као и свеукупном породичном политиком која значи подршку за сваку нашу породицу: и оне који не могу да имају деце, и самохране мајке и очеве, и младе брачне парове, и породице са више деце, и старачка и самачка домаћинства…
И оно што је најважније: Србији је потребно заустављање даље београдизације и свеобухватна децентрализација. То, пре свега, значи да се спречи прелазак целе Србије у Београд, што је важно за опстанак мањих градова и села, а посебно пасивних и граничних крајева, али је од великог значаја и за нормалан живот у Београду по мери човека и породице. Садашња набујала дивља градња и саобраћајни хаос у Београду, загађење ваздуха и угрожавање водоизворишта у Макишу, нису добри за перспективу живота у Београду нити у првом плану треба да буду зграде и аутомобили већ човек, породица, шеталишта, паркови, спортски терени и здрави стилови живота.
Србија треба одлучно да се децентрализује како би грађани Србије видели смисао живота ван Београда. То значи да локалним самоуправама треба вратити бројне одузете приходе, имовину и надлежности, а грађанима могућност да на локалним референдумима одлучују где ће ићи њихове паре од пореза на имовину. Ово исто се односи и на бројне београдске приградске општине које треба да постану локалне самоуправе, као што су Обреновац, Лазаревац, Младеновац или друга страна страна Палилуле преко Дунава.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс