Има нешто веома погрешно, да не кажем глупо, у деловању наших политичких и невладиних организација које се самодефинишу као патриотске. Слажемо се у начелу око 90% идеолошких питања, а разликујемо у детаљима или тактици у оних преосталих 10%. Међутим, уместо да сарађујемо у вези са оних 90% око којих се потпуно слажемо – ми ћемо се делити, свађати и сукобити као најгори непријатељи због оних 10% око којих нема сагласности.

       Зар није логичније да сарађујемо око оних 90% крупних тема око којих смо јединствени и да прво урадимо тај велики заједнички посао, а онда ћемо да видимо шта ћемо за онај остатак око кога се споримо? Али, оно што је логично очито не станује у српској политици.
 
Погледајмо како то изгледа у изборној пракси. На прошлим, недемократским изборима патриотски бирачи су се поделили на оне који су изашли на изборе упркос томе што су они били недемократски и оне који су бојкотовали изборе на свим нивоима. Занимљиво је да упркос свим притисцима и куповини гласова од стране владајућег режима готово 15% бирача није хтело да гласа за владајуће СНС и СПС већ је свој глас дало неким другим изборним листама које су они сматрали опозиционим или више патриотским него СНС и СПС. Ако се додатно узме у обзир да је више опозиционих патриотских групација, међу којима је и Српски покрет Двери, бојкотовало изборе и да су међу грађанима који су бојкотовали изборе многи који би свој глас дали таквим опцијама, долазимо до једноставне рачунице да патриотско опозиционо бирачко тело мимо СНС и СПС располаже са најмање 20-25% гласова у укупном збиру.
 
Разуме се да ће у тренутку пада владајућег режима и урушавања ове две тренутно владајуће странке тај проценат бити знатно већи, али овде говоримо само о оним бирачима који већ сада, упркос свим уценама, не гласају за СНС и СПС већ траже другу патриотску опцију и којих је скоро 25%. Шта је онда проблем и како смо дошли у политичку ситуацију да се ових 25% бирача у Србији ништа не пита и ни о чему не одлучује?
 
Проблем је што се том моћном и врло патриотски оријентисаном делу бирачког тела обраћа 15-20 различитих већих и мањих родољубивих политичких организација, где свака за себе мисли да је једина права патриотска опција и неће да сарађује са другима. Уместо да сви заједно имамо 20-25% гласова и представљамо другу политичку снагу у Народној скупштини после владајуће СНС – ми смо сви појединачно у просеку на 2-3% гласова (неко на 0,5, а неко на 4%, што не мења поенту ове приче). Нико, дакле, самостално у овом тренутку не може да претендује да освоји ово огромно патриотско бирачко тело, ретко ко уопште самостално прелази цензус а уколико се настави тренд да се сви правимо паметни и наступамо појединачно може се лако десити да сви останемо испод цензуса и тако буде бачено преко 20% патриотских гласова.
 
Шта нам је онда чинити? У случају да се направи једна заједничка изборна листа која би – примера ради – могла да се зове Уједињене патриоте, успех би био загарантован, сви бисмо постали парламентарни, патриотска опција би била веома снажна у Народној скупштини и нити једној ни садашњој ни будућој власти не би могло да падне на памет да изда Косово и Метохију или било који други национални или државни интерес. Мало ли је на ову кризу?
 
Зашто онда не долази до тог веома логичног и практичног уједињења патриота након чијег успеха на изборима би свако могао да има своју посланичку групу у Народној скупштини и даље самостално настави да представља свој политички програм, опет сарађујући са другима по свим оним питањима који су од општег интереса? Поред традиционалних сујета и личних и страначких интереса и трвења, брана сарадњи су и сумње у то да ли део патриотске опозиције има неке обавезе према владајућем режиму и да ли би, попут Шапићевог СПАС-а, променио страну после избора и прешао у редове СНС или ушао у њихову власт? После свега што смо доживели претходних година овај страх од нових кукавичјих јаја је оправдан. Ово питање се лако решава тиме што би се све чланице будуће изборне листе обавезале јавно да након избора неће сарађивати са СНС-ом и решен проблем. Дакле, увек постоји решење ако има добре воље и ако се општенародни интереси ставе испред партијских.
Немам проблем са тим да се ова моја колумна разуме и као отворени јавни позив на размишљање и сарадњу упућен свим колегама из патриотске опозиције без обзира да ли су бојкотовали или излазили на прошлогодишње изборе, ако им је прихватљиво да потпишу ову врсту јавног обавезивања да нема сарадње са СНС након следећих избора. Кад то кажем мислим на Народну странку, ДЈБ, ДСС, ПОКС, Заветнике, Државотворни покрет Србије, Покрет Срба са КиМ „Отаџбина“, Српску монархистичку странку „Српска слога“, Не дамо Косово, Антиглобалисти, Равногорски покрет, Буђење, Нова снага Србије, Покрет свесрпског уједињења, Српски демократски савез…
Није моје да оцењујем и мерим било чији патриотизам јер смо сви позвани да се покажемо пре свега на делима, а не само на речима. Свакако да се у овом заједничком добром делу, како је Свети Владика Николај називао мобу, треба ослонити на наше највеће интелектуалне ауторитете и њихове савете. Замислите тај Политички савет Уједињених патриота у коме би били Мило Ломпар, Леон Коен, Коста Чавошки, Слободан Антонић, Миша Ђурковић, Дејан Мировић, Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић, Борис Малагурски… Знам већина читалаца ће рећи да је све то немогуће и да су неслога и поделе наша судбина, са чим се не могу сложити. Све је до нас и како смо поставили приоритете. Право питање гласи: да ли свако од нас за себе и своју политичку организацију мисли да су најбољи, најлепши и најпаметнији или је спреман да сарађује са другима у националном интересу?
 
Ево да ја првим пређем са речи на дела – ја сам спреман и више него расположен да седнем са сваким српским родољубом и разговарам о нашем уједињењу у један национални фронт на – сигуран сам – свима прихватљивим темељима: очување КиМ у саставу Србије, породица на првом месту, економски и еколошки патриотизам и промена система – да се коначно и ми српски родољуби питамо и одлучујемо у овој држави.

 

 

Бошко Обрадовић

Председник Двери

 
*Извор: Интернет портал Директно.рс