Наслов чувене приповетке Иве Андрића „Јелена, жена које нема“ могао би се применити и на наступајуће редовне председничке изборе у Србији. Парафразирајући Андрића, дуго најављиваног и очекиваног Вучићевог противкандидата на председничким изборима из редова опозиције могли бисмо назвати „заједнички председнички кандидат опозиције кога нема”. Ако се сетимо Бекета, онда би ова опозициона политичка сапуница могла да се назове „Чекајући заједничког председничког кандидата опозиције“. Као да је комплетан опозициони политички живот стао јер је заблокиран овом темом чије се разрешење чека.
Још чудније делује да се у држави у којој је власт огрезла у криминал и корупцију, а цене основних животних намирница свакодневно расту као и висина спољњег дуга, лидери опозиције нису састали више од годину дана. Можда нисте пажљиво прочитали: не само да се нису договорили шта им је чинити у време једне такве недемократске и криминалне власти, већ се уопште нису састали да о томе разговарају. Истина, био је један и неуспешан покушај да се саберу на иницијативу Скупштине слободне Србије како би одредили заједничку платформу и преговарачки тим за дијалог са влашћу и делегацијом Европског парламента око побољшања изборних услова. Ако око тога нисмо успели да се договоримо, како се очекује да ћемо се договорити око било чега другог што је свакако много теже, попут заједничког изласка на изборе у једној колони или заједничког председничког кандидата.
Има ту још чудних ствари као што је избегавање да заједнички кандидат опозиције дође из редова лидера опозиције. Заједнички кандидат ДОС-а за Милошевићевог противкандидата на председничким изборима 2000. године био је председник једне тадашње опозиционе политичке странке а не нестраначка личност. Сви други лидери тадашње опозиције су се повукли и подржали једног од њих. И у највећем броју демократских држава света лидери опозиције су кандидати за председника државе или премијера. Зашто је то у Србији другачије? Зашто се очекује да ће доћи неки месија из редова ванстраначких угледних јавних личности када многи од тих људи или неће или не смеју да уђу у политику, а камоли да Вучићу изађу на црту?
Како се то надамо да ће доћи неко ван политике да се бави политиком? Зашто се ти људи већ до сада нису ангажовали у борби против актуелне власти? Можда зато што нису желели да прођу оног медијског „топлог зеца“ кога су прошли сви лидери опозиције, али се и даље очекује да ће се неко од њих ипак пред саме изборе ослободити страха и преузети политичку одговорност? Међутим, шта ако се то не деси?
Свако од нас ко се налази на челу неке од опозиционих политичких организација природан је кандидат за председника или премијера, и ако бежи од те одговорности није за овај посао. Међу нама има довољно добрих кандидата који би на неким предизборима у опозицији или у истраживању јавног мњења могли да прођу изјашњавање грађана ко би био онај који је најближи идеалном фотороботу заједничког председничког кандидата опозиције. Лично мислим да то мора бити доказани патриота и неко ко није био на власти, исто као и 2000. године, када се Ђинђић повукао за рачун Коштунице за кога је процењено да има веће шансе да победи Милошевића.
Тако је и данас – Вучића може да победи само неко ко није био део бивше власти и за кога могу да гласају и досадашњи разочарани бирачи СНС. Вучића не може да победи неко ко се залаже за признање лажне државе Косово, или ко признаје да су Срби извршили геноцид у Сребреници, или ко се противи Дану српског јединства, слободе и националне заставе, или интонирању државне химне у школама. Максимални домет грађанског дела политичке сцене у Србији је 16% Саше Јанковића из 2017. године и ништа више од тога, а за већи резултат неопходни су и гласови патриотски настројених опозиционих бирача, који неће дати свој глас ако од заједничког председничког кандидата не чују јасан став по питању Косова и Метохије, Републике Српске, НАТО, Хашког трибунала…
Посебан проблем је што део прозападне опозиције има исти став као Вучићева власт по питању мигрантске кризе, ковид диктатуре, легализације хомосексуалних бракова, субвенционисања страних компанија, истраживања, ископавања и прераде литијума и бројних других тема због којих прозападни председнички кандидат никада не може добити патриотске гласове без којих нема победе над Вучићем. Можда све ово многи у опозицији не желе да признају ни себи ни другима, али тако стоје ствари.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс