Када је Милош Црњански 1932. године у часопису „Време” написао култни текст „Ми постајемо колонија стране књиге”, изазвао је огроман одијум јавности која није била спремна да чује истину о занемаривању домаће књижевности и продору марксистичке литературе у наше друштво. Чак је због овог чланка наш највећи књижевник 20. века од многих колега писаца проглашен фашистом. Негативне последице комунизма и „времена зла” знамо и још увек осећамо, али Црњанском још увек нисмо одали дужно поштовање за пророчке речи и упозорење на време.
Данас ћу вероватно изазвати сличну реакцију у јавности и међу колегама политичарима када будем изрекао следећу тврдњу: ми постајемо колонија зелене политичке агенде која се лажно представља у Србији, а иза ње се крије нова прозападна политика нове колонијалне управе над Србијом. Наиме, пошто је еврофанатизам у Србији доживео крах, и пошто више нико не верује у улазак Србије у ЕУ, а посебно се не верује старим прозападним политичарима који то обећавају већ више од две деценије, било је потребно понудити нову прозападну алтернативу под маском примамљиве зелене реторике.
С тим у вези појавио се један необичан феномен у савременој српској политици. Када, попут Српског покрета Двери, никада нисте били на власти и 10 година сте у опозиционој борби против актуелног режима, онда вам прикаче ону најопаснију лажну етикету „СВИ СУ ИСТИ”. А када се неко појави ниоткуда, неколико месеци пред изборе, без иједног доказа да се икада борио против садашње власти, без икаквог политичког програма и нејасних идеолошких уверења, он се прогласи за нову наду. Исто се односи и на зелене политичаре разних нијанси који су набујали у последње време. Када смо као опозиција критиковали власт на темама из области угрожавања здраве животне средине, оптуживани смо од разних еколошких активиста да екологију користимо за дневно-политичке и страначке интересе. А када еколошки активисти уђу у политику и хоће на изборе, онда је то нешто чисто и фино, а не најобичнији лични и страначки интерес. Тако неће моћи.
Лично немам проблем са новим зеленим опцијама у српској политици, нити било ко било коме може да брани политички ангажман, али сматрам да мора да се зна шта се тачно иза тога крије. Посебан проблем је што су нови Зелено-Леви у Србији или под директном контролом Вучића као фејк-зелени или су на линији западних амбасада у Београду, што значи да исто тако нису самостални као ни ови Вучићеви.
С тим у вези појавио се један необичан феномен у савременој српској политици. Када, попут Српског покрета Двери, никада нисте били на власти и 10 година сте у опозиционој борби против актуелног режима, онда вам прикаче ону најопаснију лажну етикету „СВИ СУ ИСТИ”. А када се неко појави ниоткуда, неколико месеци пред изборе, без иједног доказа да се икада борио против садашње власти, без икаквог политичког програма и нејасних идеолошких уверења, он се прогласи за нову наду. Исто се односи и на зелене политичаре разних нијанси који су набујали у последње време. Када смо као опозиција критиковали власт на темама из области угрожавања здраве животне средине, оптуживани смо од разних еколошких активиста да екологију користимо за дневно-политичке и страначке интересе. А када еколошки активисти уђу у политику и хоће на изборе, онда је то нешто чисто и фино, а не најобичнији лични и страначки интерес. Тако неће моћи.
Лично немам проблем са новим зеленим опцијама у српској политици, нити било ко било коме може да брани политички ангажман, али сматрам да мора да се зна шта се тачно иза тога крије. Посебан проблем је што су нови Зелено-Леви у Србији или под директном контролом Вучића као фејк-зелени или су на линији западних амбасада у Београду, што значи да исто тако нису самостални као ни ови Вучићеви.
Када је Српски покрет Двери још пре више од годину дана изашао са манифестом „Промена система”, који је први на српској политичкој сцени указао на политички значај екологије, као и када смо на ту тему правили стручне округле столове, медији су ћутали. Када су представници Двери први били са мештанима у лозничким, ваљевским, пожешким, горњомилановачким и другим селима у борби против „РИО ТИНТО”, истраживања и отварања рудника литијума – еколошких активиста нигде није било, али и о томе су медији ћутали. Очито је да еколошка тема није смела бити доведена у везу са једном конзервативном и патриотском опозиционом политичком организацијом, већ је медијски чувана за представнике прозападне левице који се тада још увек нису били појавили.
Да се разумемо, нико нема монопол на теме из области екологије. Заштита животне средине је изнад левице и деснице, али не дозвољавам левичарима да монополишу ову тему и лажно се представљају. Јер, које објашњење може бити зашто нико од Зелено-Левих није потписао „Друштвени споразум о забрани истраживања, експлоатације и прераде литијума у Србији”? Не бих рекао да је у питању само сујета Зелено-Левих који би да само они имају монопол на бављење еколошким темама у Србији, већ да се иза тога крије њихова спремност да наставе Вучићев пројекат отварања рудника литијума, упркос томе што се сада представљају као противници „РИО ТИНТА” за предизборне потребе. Веома је погрешно дати власт некоме ко је толико везан за западне амбасаде у Београду, јер постоји опасност да ће више радити за њихове него за наше интересе. Ако иза свега стоји и финансијска потпора са Запада за овај нови предизборни блок, онда ту нема сумње коме ће они бити дужни и шта ће морати беспоговорно да раде.
Пре избора једно, а после избора друго, као Вучић 2012. године.
Како се онда дешава да Срби са шајкачама на главама и Чича Дражом на уснама одлазе на протесте које организују прозападни левичарски политичари? Исто онако као што су са шајкачама ишли у партизане верујући да се ради о народно-ослободилачкој војсци, а не револуционарној армији. Када су схватили да се ради о новој окупацији која ће наследити немачку, било је касно. Сматрам да је зато крајње поштено да они који се крију иза зелене предизборне реторике на време изнесу и све друге своје политичке ставове јавно.
Да ли су за улазак Србије у НАТО? Да ли су за признање лажне државе Косово? Да ли признају измишљени геноцид у Сребреници? Да ли су за легализацију хомосексуалних бракова и усвајање деце са њихове стране? Да ли су за обавезну вакцинацију? Да ли су за насељавање миграната широм напуштених српских села? Немојте да се пробудимо у суровој реалности у којој ће ово бити политика неке будуће власти која ће доћи на зеленој политичкој превари. Пробудимо се и освестимо на време.
Пре избора једно, а после избора друго, као Вучић 2012. године.
Како се онда дешава да Срби са шајкачама на главама и Чича Дражом на уснама одлазе на протесте које организују прозападни левичарски политичари? Исто онако као што су са шајкачама ишли у партизане верујући да се ради о народно-ослободилачкој војсци, а не револуционарној армији. Када су схватили да се ради о новој окупацији која ће наследити немачку, било је касно. Сматрам да је зато крајње поштено да они који се крију иза зелене предизборне реторике на време изнесу и све друге своје политичке ставове јавно.
Да ли су за улазак Србије у НАТО? Да ли су за признање лажне државе Косово? Да ли признају измишљени геноцид у Сребреници? Да ли су за легализацију хомосексуалних бракова и усвајање деце са њихове стране? Да ли су за обавезну вакцинацију? Да ли су за насељавање миграната широм напуштених српских села? Немојте да се пробудимо у суровој реалности у којој ће ово бити политика неке будуће власти која ће доћи на зеленој политичкој превари. Пробудимо се и освестимо на време.
Сви они којима је заиста стало до еколошког патриотизма, који оправдано брину о здравој храни, води, ваздуху и земљи, као и комплетној заштити и унапређењу животне средине, треба да се окрену патриотској опозицији која једино може бити гарант очувања наше природе, као и свих других облика наше суверености, државности, домаћих економских интереса, здравља становништва и безбедности свих наших породица. Нама дефинитно треба зелени патриотизам и да ова тема буде део једне праве опозиционе, патриотске и домаће политике коју у овом тренутку представљају управо Двери.
Зато не дамо зелену политичку причу левичарима и прозападним политичарима. Са њима увек можемо да сарађујемо око заштите угрожене животне средине широм Србије, али не и око других њихових политичких идеја које вешто крију иза допадљиве зелене политичке агенде. Да не буде после да нисмо рекли и предвидели шта ће се догодити ако изнова пригрлимо туђинску политику уместо домаће.
Бошко Обрадовић
Председник Двери
*Извор: Интернет портал Директно.рс
Фото: ATA_Images