„Садашњи сазив Скупштине Србије је слика унутрашњег стања Александра Вучића. Ми нећемо бежати од тога да предложимо сопственог кандидата за његовог противника на председничким изборима, али ћемо се повући уколико се појави бољи предлог. За мене су идеални кандидати професор Мило Ломпар, као један од водећих српских интелектуалаца и Дејан Бодирога, који је изузетан господин и патриота”, рекао је у новогодишњем интервјуу за Нова.рс лидер покрета Двери Бошко Обрадовић.
У разговору за Нова.рс, Обрадовић се осврнуо и на могућност поновног бојкота избора, наводећи да покрет Двери није сагласан са том идејом, те да је њихов циљ обезбеђивање фер и поштене изборне утакмице – кроз дијалог са властима или ванпарламентарну борбу. Он је навео да су Двери пред одржавање парламентарних избора предлагали да читава опозиција изађе на њих, али да то није прихваћено.
Иза вас је година у којој сте бојкотовали изборе, штрајковали глађу и најавили реформу Двери. Кад подвучете црту, јесте ли задовољни својим политичким деловањем у претходној години?
Пре свега, мислим да је бојкот успео и да је разоткрио недемократски карактер овог режима. Власт је сама признала своју нелегитимност тиме што је скратила мандат Скупштине са четири на годину и по дана. Покрет Двери и ја смо урадили све у борби против овог режима- парламентарним и ванпарламентарним методама. Нема протеста, штрајка, демонстрација на којима нисмо учествовали. Покушавали смо и методама као што је штрајк глађу, како би смо скренули пажњу јавности на алармантно стање у Србији и на степен гушења демократије, слободе медија, криминала и корупције у врху власти. Сада је остало да до наредних избора представимо наш програм и стручне људе.
А да ли постоји нешто на шта нисте поносни? Где сте грешили?
У неколико наврата сам јавно рекао, а поновићу и сада: Могу да кажем да сам пренаглио у неколико ситуација и да је било повишеног адреналина током сукоба са актуелном влашћу. То се дешавало због тога што је степен понижења толико велики, да просто није било могуће да се не побуните. Ја сам се бунио, никада не прелазећи границу и трудећи се да све што радим буде потпуно оправдано. Можда то некад није било у потпуности савршено, али морам да приметим да је у нашој јавности присутно једно озбиљно лицемерје – некадашња борба против режима Слободана Милошевић се код огромног процента грађана сматра демократском тековином и врхунцем тријумфа демократије, иако је тада спаљена Скупштина и Радио телевизија Србије, а кад ми данас против једног, још горег, недемократског режима, користимо много блаже методе, оне се проглашавају за насиље.
Кад смо код тих метода, вратимо се на инцидент који се догодио испред Скупштине. Тад је дошло до сукоба са Маријаном Ристичевићем и Златибором Лоначаром. Да ли вас брине могућност да завршите у затвору, с обзиром на то да немате више посланички имунитет?
Против мене се у овом тренутку воде три прекршајна поступка, због организације демонстрација 13. априла прошле године, због формирања ‘Слободне зоне’ испред Председништва и због поменутог протеста испред Скупштине. Такође, против мене се води и један кривични поступак испред Првог основног суда у Београду због измишљених и лажних оптужби да су тог дана Златибор Лончар и Маријан Ристичевић имали некаквих проблема са нама. Управо је све било супротно. Тог дана је актуелна власт кршила Устав и законе ове државе, мењала изборна правила усред изборног процеса, што је апсолутно недемократски чин. Ми смо се, као тадашњи народни посланици, против тога побунили. У томе јесте парадокс актуелне политичке сцене у Србији – они који бране Устав и законе од једне недемократске власти се проглашавају насилницима, а они који чине насиље, тиме што крше Устав и закон, бивају проглашавани жртвама. Ми морамо да изађемо из зачареног круга лицемерја и парадокса и да ствари назовемо правим именом. Кад имате недемократску власт, све демократске методе борбе су дозвољене. То је тако свуда у свету и не видим зашто би у Србији било другачије.
Међутим, испред Скупштине је било и физичког обрачуна. То ипак не представља демократски метод?
Тог дана је власт планирала да мења изборна правила и то усред изборног процеса. То је био довољан разлог да Уставни суд поништи изборе 21. јуна и да се организује нови излазак на биралишта. Та наша иницијатива пред Уставним судом стоји негде са стране и она се не разматра. Дакле, реч је о изборној трци која не само да је била лажна и недемократска, већ и антиуставна. Ми смо се побунили против тога на степеништу Скупштине и нисмо правили проблеме народним посланицима који су тог дана дошли на седницу. Једини инциденти су се догодили са оним политичарима који су намерно желели да прођу “кроз нас” и да уђу у расправу. У том комешању се догађало свашта, пале су тешке речи, било је можда и некаквог гуркања, али дефинитивно није било физичког напада. Зашто бисмо се ми бавили искључиво Ристичевићем и Лончаром, а да сви други најнормалније прођу. Зато што су они безобразни, провокатори и зато што су управо они ти који праве бројне проблеме и у Скупштини и у Влади Србије. Маријан Ристичевић је неко ко је најпрљавији народни посланик за ових тридесет година обновљеног српског вишестраначја. Нема представника опозиције са којим се није обрачунао на најпрљавији могући начин. Он је одавно требао да буде у затвору због свих проневера са робним резервама и прљавим пословним махинацијама. Ристичевић је своју слободу купио тако што, у име ове власти, најпрљавије напада њене политичке противнике. Ипак, инцидент који се тог дана десио је био разлог да ја, са своје стране, спустим тензије и да се окренем политици која подразумева дијалог као начин доласка до решења. Боље је да успе дијалог између власти и опозиције, него да се наставе грађанске тензије. Овај режим мора да зна да ћемо ми да се бранимо и да ћемо поново изаћи на улицу, ако будемо поново присиљени да бранимо своја основна, елементрна и демократска права.
Кад смо код парламента, како вам сад изгледа Скупштина Србије и њен састав?
Скупштина Србије се претворила у једну врсту политичког ријалитија и ревије говора мржње против свакога ко другачије мисли од ове власти. У претходном сазиву смо мете били ми, посланици опозиције, а сада су на удар дошле и друге јавне личности које су се усудиле да критикују власт. Скупштинска говорница је постала место које се констатно употребљава за гажење достојанства сваког политичког противника власти и то је методологија која је непозната у савременим демократијама. Ово све што тренутно гледамо у парламенту је пројектовано да изгледа баш овако како изгледа. Иза тог луткарског позоришта имате онога који вуче те лутке и ко је творац тог амбијента, зато и истичем да је садашњи сазив Скупштине Србије слика Вучићевог унутрашњег стања и његовог начина бављења политиком.
Овакав изглед Скупштине је резултат и бојкота у којем сте учествовали. Провалачила се информација да је покрет Двери непосредно пред изборе разматрао могућност да ипак учествује на њима. Има ли истине у тим наводима?
Својевремено смо на једном заједничком састанку комплетне опозиције предложили да се преиспита идеја бојкота, након избијања кризе изазване епидемијом. Ми смо сматрали да је коронавирус драматично променио Србију и да је понашање власти у том периоду било толико језиво и да би због тога требало да сви заједно, на једној изборној листи, изађемо на изборе и поразимо режим.
И то је одбијено?
То је доведено у питање из простог разлога што је део представника опозиције толико утонуо у идеју бојкота, па није било реално да се то мења. Ми никада нисмо били за самотални излазак на изборе, већ смо били за то да се размотри да ли ћемо сви заједно учествовати бојкоту или ћемо заједнички учествовати у изборној трци. То је била моја позиција на том састанку. Сматрао сам да не сме да дође до подела у опозицији, а то и сада сматрам. Пошто се поново разматра неки нови бојкот, ја морам да кажем да нисам за то. Бојкот је био једна добра терапија за болесно стање српске демократије у току 2020. године, али ми нисмо излечили проблем који је много дубљи. Нови бојкот није терапија која би могла било шта да излечи, већ би се тиме само продужила агонија “болесника”. Да ли то значи да ћемо да бојкотујемо и наредних пет, шест изборних циклуса, јер неће бити услова за демократске изборе под овом влашћу? Или ћемо наредних 15 година чекати делегацију Европског парламента да нам она посреднички помогне како би избори били фер и поштени? Сматрам да смо сви ми сада на једном озбиљном испиту – да ли ћемо дозволити одржавање нових, недемократских избора у Србији? Морамо да се позабавимо кореном проблема и да нађемо начин како да га решимо. Наша је обавеза да обезбедимо грађанима поштене изборе, било да то буде кроз дијалог са влашћу или кроз друге видове ванпарламентарне борбе, а онда да на тим истим изборима, по примеру црногорске опозиције, паметно изађемо у више колона, уз договор о међусобном ненападању.
А да ли прича око изласка у неколико колона угрожава могућност да опозиција изађе са јединственим кандидатом на београдске и председничке изборе?
Опозиција мора да спроведе једно озбиљно истраживање јавног мњења како би се утврдило шта нам тачно грађани поручују – да ли треба идемо на једној изборној листи и да имамо једног кандидата или треба да идемо у више колона. Ако ви правите на силу једну листу, онда може доћи до одливања гласова и то може донети само корист режиму. Можда је онда боље направити две или три различите колоне како не би пропао ниједан опозициони глас. Ја бих се на то ослонио, а не на наше међусобне сујете, амбиције, планове и размишљања. Ипак, није искључено да имамо заједничког председничког кандидата, без обзира колико би било опозиционих колона. Услов је да та личност обухвата корпус вредности око којих смо сви сагласни и око којих нема идеолошких и политичких разлика. Ако бисмо ми имали овдашњег Здравка Кривокапића, не видим разлога зашто не бисмо сви стали иза такве личности.
Видите ли ту личност тренутно?
Има више таквих личности. Ми нећемо бежати ни од тога да имамо свог кандидата и да се повучемо у корист бољег. У смислу ауторитета који имају у националним круговима, посебно бих истакао професора Мила Ломпара, као једног од водећих српских интелектуалаца. Има ту људи и из света уметности и спорта који имају тај капацитет, попут Дејана Бодироге, који је један хришћански господин и патриота. То су људи који имају остварен живот и њих актуелна власт не може да уцени. Они немају мрље у својим биографијама и имају јасне ставове по неким кључним националним и државним питањима. Иза њих могу да стану и они којима је битнија демократија, једнако колико и они којима је битнија нација, као и ми којима је подједнако битна и нација и демократија.
А да ли заједно са вама, иза такве личност или у некој од колона, има места за странке које су учествовале на претходним изборима, попут Демократске странке Србије, Покрета слободних грађана и странку Небојше Зеленовића? Јесу ли они за вас права опозиција?
Сагласан сам да су они део свог политичког легитимитета нарушили због учешћа на тим изборима. Они су на тај начин дали легитимитет овој недемократској власти, али то не значи да они нису опозиција. Део њих је и променио своја руководства и признао да је погрешио што је изашао на те изборе, зато сматрам да треба отворити комуникацију са њима. Ипак, мислим да би преговарачку платформу за дијалог са влашчу и делегацијом Европског парламента требао да направи бојкоташки део опозиције, јер има већи политички легитимитет за то. Није реално да ту платформу пишу они којима су претходни избори били у реду. Кад ми направимо такву платформу, наравно да је треба понудити осталим колегама из опозиције и не видим разлог зашто они то не би подржали. Тада бисмо могли да направимо заједнички фронт који би тражио слободне и фер изборне услове.
За кога нема места у јединственом опозиционом фронту?
Са тим нико више нема дилему. Јасно је да су Војислав Шешељ, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак и низ други политичких организација, само продужена рука владајућег режима. Они су у потпуности раскринкани и њих више нико не схвата озбиљно. Као ни Гордану Чомић и Александра Шапића, који су сад и формални део власти, а донедавно су се представљали као опозиција.
Из Српске напредне странке се може чути у последње време како они знају да ће се сви ујединити против њих и да постоји озбиљан ризик да изгубе наредне изборе. Како тумачите те њихове наводе?
Немам ништа против тога што говоре, штавише, радујем се том сценарију. Наравно да они то користе како би мобилисали сопствено бирачко тело и како би уплашили грађане Србије да ће бити “смак света” уколико они падну са власти. Тако је и Мило Ђукановић плашио људе у Црној Гори, па видимо да се тамо “смак света” није догодио. Свако има свој рок трајања, а овом режиму се тај рок ближи крају. Сад је више до нас у опозицији колико ће трајати власт, него што је до њих.
Мислите ли да Европска унија има механизме да натера председника Србије Александра Вучића да направи уступке опозицији?
Ако желе, они имају механизам да натерају Вучића да заплаче због свега што ради. Он је толико везан за своје западне менторе да би свака озбиљнија критика код њега изазвала нервно растројство. Еврпоска унија то може, али је питање да ли хоће.
Кад смо код ЕУ, јесу ли Двери против приступања Србије тој заједници?
Не сећам се кад сам имао прилику да ми неко постави то питање и да ја заиста одговорим шта је наш став према Европској унији. Да ли било ко верује да актуелна власт, а нисмо ништа боље стајали ни са претходнима, аутентични заступник европских вредности? Нико од њих у Србију није донео законодавство које би заиста подразумевало обрачун са криминалом и корупцијом. Код нас се мењају власти, али систем је остао исти претходних тридесет година, од кад је уведено вишестраначје. У том смислу, ја сам најдубљи европљанин и залажем се да у нашу земљу буду заступљене вредности које ће променити систем, а не само власт. Кад је у питању европска будућност Србије, ту постоји неколико сценарија. Ми прво морамо да будемо свесни да нас Европска унија у овом тренутку не жели у свом чланству. Они су нам то веома поштено и отворено рекли. Међутим, власт то није саопштила грађанима на тај начин, нити им је рекла да неће бити проширења у скорије време и да треба да тражимо алтернативу. Кад би се сада поставило питање чланства Србије у оваквој Европској унији, Двери би биле против тога. Кад се за пет до десет година Европска унија буде мењала и на власт буду дошле неке нове политичке елите и нове идеје, ми можемо бити и те како заинтересовани да учествујемо у новим интеграцијама. До тада, мислим да имамо једно много боље решење – то је билатерални споразум о сарадњи између Србије и Европске уније какав имају све друге европске земље које нису њене чланице. Политика покрета Двери је европска, демохришћанска, конзервативна и патриотска и том смислу ми нисмо супростављени тој заједници. Напротив, желимо да будемо њени партнери. О томе да ли треба бити члан Европске уније у овом тренутку или у некој будућности, поред нас као политичких актера, у крајњем случају се морају изјаснити и грађани Србије на референдуму.
За крај, која је ваша порука грађанима у 2021. години?
Пре свега, желим им добро здравље и да уђемо у годину која би могла да значи излазак из кризе, у којој се тренутно налазимо, и отварање врата за будућност у којој ће деца желети да остану у овој држави.
*Извор: нова.рс