Отворен сам за договор о заједничком кандидату опозиције за председника Србије
„Не видим никакве несугласице између Ђиласа и мене“, објашњава лидер Двери у разговору за Нова.рс и додаје да је „веома расположен“ за разговор о заједничком кандидату опозиције на изборима, а своју изјаву о томе да је он, заправо, „најбољи кандидат опозиције“ овако аргументује: „нисам био у власти, човек сам из народа, долазим из унутрашњости, а београдски сам студент“.
Рекли сте да сте најбољи кандидат опозиције. Образложите, али да једини разлог не буде то што до сада нисте били у власти.
Будимо веома прецизни, јер је питање изузетно осетљиво: никада нисам рекао нити то мислим да сам најбољи кандидат опозиције за председника Србије, јер сматрам да има много бољих нестраначких кандидата који би могли да добију знатно ширу подршку грађана Србије од мене. Међутим, рекао сам да сам од постојећих опозиционих лидера најбољи кандидат, и то не само зато што никада нисам био на власти, али и зато. Моје предности су и да сам човек из народа, неко ко долази из унутрашњости, али и да сам београдски студент који није купио диплому, залажем се за традиционалне вредности које подржава већина грађана Србије, стављам породицу, домаћу привреду и пољопривреду на прво место, еколошки сам патриота, немам никакве везе са криминалом и корупцијом, већ сам открио највећи број криминалних радњи актуелне власти, да сам прихватљив и за Исток и за Запад, да имам подршку Цркве и дијаспоре, и да сам убедљиво побеђивао напредњаке у директним скупштинским дуелима. Важан је контекст у коме сам то изговорио: Вучића на председничким изборима не може да победи нико ко је био део бившег режима већ само ново лице које до сада није било на власти, а несумњиви је патриота. То није увреда за било кога, већ истина које се држао и Зоран Ђинђић када није гурао себе већ Војислава Коштуницу против Слободана Милошевића.
Да ли је порука ове ваше изјаве да неће бити заједничког наступа опозиције на изборима?
Управо супротно: ја сам веома расположен за разговор о заједничком кандидату опозиције и спреман да се повучем у страну за рачун таквог кандидата. Циљ ни мени лично ни Српском покрету Двери није лична промоција и страначки интерес већ смена ове власти. Али, јасно смо рекли да Вучића не може да победи неко ко долази из београдског „круга двојке”, залаже се за признање лажне државе Косово или је спреман да сопствени народ оптужи за геноцид у Сребреници. Треба нам надстраначка угледна јавна личност са успешном каријером без мрље, која се залаже за очување КиМ у саставу Србије, породичан човек, који би могао да узме и део гласова бирача СНС и СПС јер једино на тај начин можемо да победимо.
Главна тема претходних дана су „несугласице“ између Вас и Драгана Ђиласа. Повод – Мариника Тепић и да ли је она у кампањи или не. Па да ли је у кампањи и за који ниво избора?
Не видим никакве несугласице између Драгана Ђиласа и мене. Ја сам поставио питање да ли је Мариника Тепић његов предлог за заједничког кандидата опозиције за председника Србије, јер је то за нас неприхватљиво – он је одговорио да није и та је прича завршена.
А зашто сте донели одлуку да је не подржите, кад је реч о афери Палма, с обзиром да је то једна врло осетљива тема?
Будимо веома прецизни, јер је питање изузетно осетљиво: никада нисам рекао нити то мислим да сам најбољи кандидат опозиције за председника Србије, јер сматрам да има много бољих нестраначких кандидата који би могли да добију знатно ширу подршку грађана Србије од мене. Међутим, рекао сам да сам од постојећих опозиционих лидера најбољи кандидат, и то не само зато што никада нисам био на власти, али и зато. Моје предности су и да сам човек из народа, неко ко долази из унутрашњости, али и да сам београдски студент који није купио диплому, залажем се за традиционалне вредности које подржава већина грађана Србије, стављам породицу, домаћу привреду и пољопривреду на прво место, еколошки сам патриота, немам никакве везе са криминалом и корупцијом, већ сам открио највећи број криминалних радњи актуелне власти, да сам прихватљив и за Исток и за Запад, да имам подршку Цркве и дијаспоре, и да сам убедљиво побеђивао напредњаке у директним скупштинским дуелима. Важан је контекст у коме сам то изговорио: Вучића на председничким изборима не може да победи нико ко је био део бившег режима већ само ново лице које до сада није било на власти, а несумњиви је патриота. То није увреда за било кога, већ истина које се држао и Зоран Ђинђић када није гурао себе већ Војислава Коштуницу против Слободана Милошевића.
Да ли је порука ове ваше изјаве да неће бити заједничког наступа опозиције на изборима?
Управо супротно: ја сам веома расположен за разговор о заједничком кандидату опозиције и спреман да се повучем у страну за рачун таквог кандидата. Циљ ни мени лично ни Српском покрету Двери није лична промоција и страначки интерес већ смена ове власти. Али, јасно смо рекли да Вучића не може да победи неко ко долази из београдског „круга двојке”, залаже се за признање лажне државе Косово или је спреман да сопствени народ оптужи за геноцид у Сребреници. Треба нам надстраначка угледна јавна личност са успешном каријером без мрље, која се залаже за очување КиМ у саставу Србије, породичан човек, који би могао да узме и део гласова бирача СНС и СПС јер једино на тај начин можемо да победимо.
Главна тема претходних дана су „несугласице“ између Вас и Драгана Ђиласа. Повод – Мариника Тепић и да ли је она у кампањи или не. Па да ли је у кампањи и за који ниво избора?
Не видим никакве несугласице између Драгана Ђиласа и мене. Ја сам поставио питање да ли је Мариника Тепић његов предлог за заједничког кандидата опозиције за председника Србије, јер је то за нас неприхватљиво – он је одговорио да није и та је прича завршена.
А зашто сте донели одлуку да је не подржите, кад је реч о афери Палма, с обзиром да је то једна врло осетљива тема?
Већ сам више пута рекао и поновићу: осуђујемо свако насиље над женама, а посебно сексуално искоришћавање малолетних лица.
То је нажалост чест случај у Србији не само када су у питању политичари на власти и локални функционери, већ и послодавци и други који користе своје позиције за уцењивање девојака и жена. Подржавамо сваког колегу из опозиције који се бори против оваквих ствари и актуелне власти уопште, а посебно оне који се – попут нас из Двери – налазе на удару режима због афера које откривају, као што су Мариника Тепић, Мирослав Алексић, Милан Думановић, Драгана Ракић, колеге из НДБГ… По томе се управо може разликовати права од лажне опозиције: лажне опозиционе странке никада јавно не критикују Александра Вучића нити смеју реч да кажу о нагомиланим аферама криминала и корупције у врху актуелне власти.
Јесте ли икада до сада чули о Палминим журкама?
Као сви други обични људи у Србији о Палми сам чуо свашта, па и о тим журкама, али не знам никакве детаље. Не припадам том свету. Никада се са њима нисам дружио нити био у било каквим пословним или политичким односима. Занимљиво је да је Аркановац Палма коалициони партнер свих власти последњих 20 година и да никоме од њих те журке у Јагодини до сада нису сметале, а већина њих су на њима вероватно и били.
Да ли мора да одговара и на који начин? Очекујете ли да га власт пусти низ воду?
Драган Марковић Палма је класичан удбашки политички производ као и већина вишедеценијских лидера са српске политичке сцене попут Вијислава Шешеља, Вука Драшковића, Ненада Чанка…, и у томе се крије тајна њихове дуговечности и заштите. Служба државне безбедности већ више од три деценије креира наше политичко позориште и додељује улоге које треба да играју њихови спавачи у свим странкама. Палма мора да одговара за многе противзаконите ствари у које је умешан од трговине угљем из Колубаре до располагања буџетом града Јагодине као да је његова приватна својина. Али, Палма никада не би постао то што јесте да га таквим нису направили његови коалициони партнери из бивше и садашње власти. Нико не помиње њихову одговорност за пројекат „Палма” и сви би сада да се то заборави. Он лично свакако мора да одговара и политички и правно, али не бих волео да се извуку они који су га направили а чија је одговорност много већа.
Рекли сте и да јесте за сарадњу са људима из бивше власти, али да они морају да буду свесни да овог пута промена власти значи промену целокупног корумпираног система у којем су и они учествовали и рекли сте да се то апсолутно односи и на Ђиласа. Шта му највише замерате?
Ништа лично, сем што је у време Тадићеве власти бринуо само о Београду и дозволио да Србија пропада под влашћу странке чији је био заменик председника. Високи функционери бивше власти су били део једног лошег режима који је довео до власти СНС. Грађани су 2012. године више гласали против Тадића него за Николића. Систем је био лош и у њихово време, а под овом влашћу је само метастазирао и тај системски рак је захватио читав државни организам. Они су изгубили изборе и мирно предали власт, и апсолутно имају право да извуку поуке и да се поново кандидују. Моја порука колегама из бивше власти је да морамо да сарађујемо јер нико од нас самостално не може да сруши ову власт, али да нема повратка на бивши режим. Колико сам огорчени противник садашње власти – толико сам и против повратка на старо. Овде више није довољна само смена власти већ нам је потребна промена комплетног корумпираног система који овде влада више од 30 година.
Због чега није било могуће јединство опозиције у дијалогу о изборним условима? Сујета или нешто друго?
То није питање за мене јер сам ја апсолутно био за јединствену платформу и заједнички преговарачки тим комплетне опозиције, а пре свега нас из бојкоташког блока. Исто као што сам на последњем састанку оснивача Савеза за Србију питао све присутне да ли је логично да је бојкот избора успео као што сви тврде, а да је Савез за Србију – као главни носилац бојкота – неуспешан? Сада када не мојом кривицом нема СзС нисам дужан никоме ништа, нити Дверима било ко може да командује. Није ми шеф ни Вучић ни Ђилас, нису ме створили ни тајкуни ни УДБА – ми смо Двери, трећи пут на српској политичкој сцени, независни и од бивше и од садашње власти, своји и оргинални. Знам да ме не воле у београдском „кругу двојке”, али сви знају на чему су са Дверима јер се ми не мењамо и не продајемо. Ми смо хришћанске демократе и модерни конзервативци који подједнако држе до грађанског и националног, демократије и суверенитета, економског и еколошког патриотизма, али свакако на прво место стављају породицу, а то је тема око које сви можемо да се ујединимо без обзира на верске, националне и политичке разлике.
Зашто постоји такав страх у опозицији од објављивања имена која би се могла наћи у изборној трци уколико уопште донесете одлуку да на изборима учествујете? Стиче се утисак да опозиција нема ни кандидате ни стратегију, те да зато ћути.
Разлог је прилично једноставан: сваки прерано јавно експонирани кандидат, па био он и светитељ реда величине Патријарха Павла, био би аутоматски провучен кроз режимску црну негативну пропаганду. Не треба јавно лицитирати именима док се све заједнички не договори и док кандидат не да пристанак. Све који питају за наш програм подсећам да погледају „30 тачака” Савеза за Србију, „Споразум са народом” или нови програм Двери који смо представили у последњих пола године и видеће да смо јасно дефинисали како треба да изгледа Србија после Вучићевог пада. Само што нема медија који би нас позвали да представим овај програм, већ се обично баве само инцидентима, сукобима и ријалити темама.
Како реагујете на то што Вас на друштвеним везама стављају у контекст „Вучићевог човека“?
То је тешка увреда за мене. Барем су Двери за све ове године у пракси доказале да су најпринципијалнија и најхрабрија опозиција овој власти. Због тога смо медијски сатанизовани, финансијски опљачкани, против 20 наших чланова се воде прекршајни поступци, а против нас четворо и кривични поступак са запрећеном затворском казном. Волео бих да видим опозициону биографију тих критичара и шта су они урадили у борби против ове власти. Јасно ми је да то долази из редова опозиционе конкуренције која нема шта да замери Дверима, па се користе таквим оптужбама да би заварали или збунили лаковерне. Знам да је време најбољи судије и да ће се показати ко је ко па им ништа не замерам.
Шта мислите о идеји предизбора, коју заступа Небојша Зеленовић?
Предизборна кампања је већ одржана у смислу свих наших опозиционих активности у последњих неколико година. Спреман сам увек са поносом да изађем на поштено гласање на коме бисмо проверили како грађани оцењују то што смо радили. Српски покрет Двери је дао свој максимум и у оквиру парламентарног рада и у ванпарламентарној борби. Немам ништа против да изађемо и на предизборе у опозицији јер мислим да имамо шта да понудимо и у смислу програма и у погледу нових и стручних кандидата за посланике и одборнике који нису прелетачи већ нова лица у српској политици, али нисам сигуран да је то најважнија и најпаметнија ствар којом сада треба да се бавимо. Треба прво да се изборимо за слободне и поштене изборе, као и да изађемо на терен из београдских салона и твитера како бисмо ступили у директну комуникацију са грађанима и представили им наш програм. Ако нам је власт забранила велике медије, не могу нам забранити да идемо од града до града, од села до села или – како то каже слоган наше нове предизборне кампање – од породице до породице.
Шта мислите, ко би могао да стане на црту Шапићу у Београду?
Важно је да то буде неко иза кога ћемо сви заједнички стати, кандидат прихватљив за све опозиционо оријентисане Београђане. Ако не можемо да се договоримо око једног имена и заједничке изборне листе, а отворен сам за договор по том питању, имамо и црногорски модел од прошле године, који би могао да се примени и на градским изборима у Београду и на ванредним парламентарним изборима. То су две или више опозиционих колона које се међусобно неће нападати већ сарађивати, посебно у сфери обуке чувара кутија и борбе против изборне крађе, притисака на бираче и злоупотребе бирачких спискова. Најважнија је заједничка кампања за подизање излазности на изборе и да ниједна од тих колона не остане испод цензуса. На тај начин сви заједно, у једној или више колона, можемо да се надамо победи у Београду, веома добром резултату на републичком нивоу и уласку нашег заједничког кандидата у други круг председничких избора, а онда је све могуће.
Јесте ли икада до сада чули о Палминим журкама?
Као сви други обични људи у Србији о Палми сам чуо свашта, па и о тим журкама, али не знам никакве детаље. Не припадам том свету. Никада се са њима нисам дружио нити био у било каквим пословним или политичким односима. Занимљиво је да је Аркановац Палма коалициони партнер свих власти последњих 20 година и да никоме од њих те журке у Јагодини до сада нису сметале, а већина њих су на њима вероватно и били.
Да ли мора да одговара и на који начин? Очекујете ли да га власт пусти низ воду?
Драган Марковић Палма је класичан удбашки политички производ као и већина вишедеценијских лидера са српске политичке сцене попут Вијислава Шешеља, Вука Драшковића, Ненада Чанка…, и у томе се крије тајна њихове дуговечности и заштите. Служба државне безбедности већ више од три деценије креира наше политичко позориште и додељује улоге које треба да играју њихови спавачи у свим странкама. Палма мора да одговара за многе противзаконите ствари у које је умешан од трговине угљем из Колубаре до располагања буџетом града Јагодине као да је његова приватна својина. Али, Палма никада не би постао то што јесте да га таквим нису направили његови коалициони партнери из бивше и садашње власти. Нико не помиње њихову одговорност за пројекат „Палма” и сви би сада да се то заборави. Он лично свакако мора да одговара и политички и правно, али не бих волео да се извуку они који су га направили а чија је одговорност много већа.
Рекли сте и да јесте за сарадњу са људима из бивше власти, али да они морају да буду свесни да овог пута промена власти значи промену целокупног корумпираног система у којем су и они учествовали и рекли сте да се то апсолутно односи и на Ђиласа. Шта му највише замерате?
Ништа лично, сем што је у време Тадићеве власти бринуо само о Београду и дозволио да Србија пропада под влашћу странке чији је био заменик председника. Високи функционери бивше власти су били део једног лошег режима који је довео до власти СНС. Грађани су 2012. године више гласали против Тадића него за Николића. Систем је био лош и у њихово време, а под овом влашћу је само метастазирао и тај системски рак је захватио читав државни организам. Они су изгубили изборе и мирно предали власт, и апсолутно имају право да извуку поуке и да се поново кандидују. Моја порука колегама из бивше власти је да морамо да сарађујемо јер нико од нас самостално не може да сруши ову власт, али да нема повратка на бивши режим. Колико сам огорчени противник садашње власти – толико сам и против повратка на старо. Овде више није довољна само смена власти већ нам је потребна промена комплетног корумпираног система који овде влада више од 30 година.
Због чега није било могуће јединство опозиције у дијалогу о изборним условима? Сујета или нешто друго?
То није питање за мене јер сам ја апсолутно био за јединствену платформу и заједнички преговарачки тим комплетне опозиције, а пре свега нас из бојкоташког блока. Исто као што сам на последњем састанку оснивача Савеза за Србију питао све присутне да ли је логично да је бојкот избора успео као што сви тврде, а да је Савез за Србију – као главни носилац бојкота – неуспешан? Сада када не мојом кривицом нема СзС нисам дужан никоме ништа, нити Дверима било ко може да командује. Није ми шеф ни Вучић ни Ђилас, нису ме створили ни тајкуни ни УДБА – ми смо Двери, трећи пут на српској политичкој сцени, независни и од бивше и од садашње власти, своји и оргинални. Знам да ме не воле у београдском „кругу двојке”, али сви знају на чему су са Дверима јер се ми не мењамо и не продајемо. Ми смо хришћанске демократе и модерни конзервативци који подједнако држе до грађанског и националног, демократије и суверенитета, економског и еколошког патриотизма, али свакако на прво место стављају породицу, а то је тема око које сви можемо да се ујединимо без обзира на верске, националне и политичке разлике.
Зашто постоји такав страх у опозицији од објављивања имена која би се могла наћи у изборној трци уколико уопште донесете одлуку да на изборима учествујете? Стиче се утисак да опозиција нема ни кандидате ни стратегију, те да зато ћути.
Разлог је прилично једноставан: сваки прерано јавно експонирани кандидат, па био он и светитељ реда величине Патријарха Павла, био би аутоматски провучен кроз режимску црну негативну пропаганду. Не треба јавно лицитирати именима док се све заједнички не договори и док кандидат не да пристанак. Све који питају за наш програм подсећам да погледају „30 тачака” Савеза за Србију, „Споразум са народом” или нови програм Двери који смо представили у последњих пола године и видеће да смо јасно дефинисали како треба да изгледа Србија после Вучићевог пада. Само што нема медија који би нас позвали да представим овај програм, већ се обично баве само инцидентима, сукобима и ријалити темама.
Како реагујете на то што Вас на друштвеним везама стављају у контекст „Вучићевог човека“?
То је тешка увреда за мене. Барем су Двери за све ове године у пракси доказале да су најпринципијалнија и најхрабрија опозиција овој власти. Због тога смо медијски сатанизовани, финансијски опљачкани, против 20 наших чланова се воде прекршајни поступци, а против нас четворо и кривични поступак са запрећеном затворском казном. Волео бих да видим опозициону биографију тих критичара и шта су они урадили у борби против ове власти. Јасно ми је да то долази из редова опозиционе конкуренције која нема шта да замери Дверима, па се користе таквим оптужбама да би заварали или збунили лаковерне. Знам да је време најбољи судије и да ће се показати ко је ко па им ништа не замерам.
Шта мислите о идеји предизбора, коју заступа Небојша Зеленовић?
Предизборна кампања је већ одржана у смислу свих наших опозиционих активности у последњих неколико година. Спреман сам увек са поносом да изађем на поштено гласање на коме бисмо проверили како грађани оцењују то што смо радили. Српски покрет Двери је дао свој максимум и у оквиру парламентарног рада и у ванпарламентарној борби. Немам ништа против да изађемо и на предизборе у опозицији јер мислим да имамо шта да понудимо и у смислу програма и у погледу нових и стручних кандидата за посланике и одборнике који нису прелетачи већ нова лица у српској политици, али нисам сигуран да је то најважнија и најпаметнија ствар којом сада треба да се бавимо. Треба прво да се изборимо за слободне и поштене изборе, као и да изађемо на терен из београдских салона и твитера како бисмо ступили у директну комуникацију са грађанима и представили им наш програм. Ако нам је власт забранила велике медије, не могу нам забранити да идемо од града до града, од села до села или – како то каже слоган наше нове предизборне кампање – од породице до породице.
Шта мислите, ко би могао да стане на црту Шапићу у Београду?
Важно је да то буде неко иза кога ћемо сви заједнички стати, кандидат прихватљив за све опозиционо оријентисане Београђане. Ако не можемо да се договоримо око једног имена и заједничке изборне листе, а отворен сам за договор по том питању, имамо и црногорски модел од прошле године, који би могао да се примени и на градским изборима у Београду и на ванредним парламентарним изборима. То су две или више опозиционих колона које се међусобно неће нападати већ сарађивати, посебно у сфери обуке чувара кутија и борбе против изборне крађе, притисака на бираче и злоупотребе бирачких спискова. Најважнија је заједничка кампања за подизање излазности на изборе и да ниједна од тих колона не остане испод цензуса. На тај начин сви заједно, у једној или више колона, можемо да се надамо победи у Београду, веома добром резултату на републичком нивоу и уласку нашег заједничког кандидата у други круг председничких избора, а онда је све могуће.
*Извор: Нова.рс