Време је за Српски мини-шенген
Нова политичка идеја Српског покрета Двери о „Српском мини-шенгену“ као новом облику сарадње и интеграција између Србије, Републике Српске и Црне Горе – остала је потпуно прећутана у медијима и јавности. Иако је ова идеја настала по угледу на веома успешан скандинавски модел Нордијске Уније и доноси велике погодности за све грађане који живе на поменутим просторима – као да постоји завера ћутања која не дозвољава да ова идеја продре у медије и јавност. Посебно питање је зашто председник СНС Александар Вучић прескаче природну и перспективну сарадњу између Србије, Републике Српске и Црне Горе и уместо тога некакав „мини-шенген“ нуди Албанији и Северној Македонији?
Подршка овој политичкој идеји Двери дошла је ових дана са неочекиване стране. Упркос огромној цензури којој је изложено све оно што је Зоран Ђинђић говорио и радио у последњих шест месеци свога живота, постепено у медије и јавност се пробијају његови национални политички ставови из тог периода који су потпуно непознати (о Косову и Метохији, о веронауци, о храму Светог Саве, о Русији, о западним амбасадорима…). Тако је Ђинђић у једном непознатом телефонском интервјуу за црногорске медије уочи атентата рекао следеће реченице које у потпуности оправдавају политичку идеју Двери о Српском мини-шенгену: „Ми смо једна држава, једна заједница Србије и Црне Горе – две српске државе. Ми мислимо да је једино решење нашег националног и државног питања након распада бивше Југославије у томе да се створи Савез српских држава у који би ушле Србија, Црна Гора и Република Српска и да то треба да буде наш политички и национални циљ. Ако то не може одмах, ми треба да радимо на томе и треба да се трудимо као што се Западна Немачка трудила 50 година да припоји Источну Немачку. Да се изврши то јединство јер је то нешто природно, тако и ми треба да кажемо најприроднија ствар на свету је да се ми спојимо. Ако сада услови нису такви – радићемо на томе да за 2, 3 године буду. И да направимо једну државу чије ће језгро бити Србија, Црна Гора и Република Српска која ће бити уређена држава… у којој се зна који народ је ту државу створио, уз сва права за националне мањине, уз сва грађанска права… Јер све друге државе које су демократске, као што су Немачка, Француска, Италија… су националне државе. Што значи да та прича, која се и код нас често шири, да ми треба да будемо грађанска држава а не национална држава потиче од људи који не познају уопште историју. Најбоље демократије су настале у националним државама…“ (СРБИЈА, ЦРНА ГОРА И СРПСКА ТРЕБА ДА СЕ УЈЕДИНЕ У ЈАКУ НАЦИОНАЛНУ ДРЖАВУ! Сећате ли се ове Ђинђићеве изјаве?)
Више о политичкој идеји Српског покрета Двери о „Српском мини-шенгену“
Простори Републике Србије, Републике Српске и Црне Горе, а у перспективи и БиХ и Северне Македоније, могао би се регионално интегрисати, пре свега у области економије, али и других облика сарадње. Поред зоне слободне трговине, у којој се Србија, Црна Гора и Република Српска сада налазе, могући су и други виши облици интеграција који би довели до либерализације не само промета роба и услуга, већ и до слободног протока људи и капитала. Ти облици могу бити:
- Царинска унија, којом се уклањају сва царинска и квантитативна ограничења на узајамну трговину и уводи се заједничка спољнотрговинска и царинска политика према трећим земљама (попут земаља Бенелукса);
- Заједничко тржиште као облик интеграције који поред царинске уније подразумева и мобилност свих фактора производње робе и услуга, радне снаге и капитала између чланица;
- Економска унија која подразумева хармонизацију буџетске, монетарне, индустријске, саобраћајне и других економских политика на овим просторима.
Модел новог повезивања између Србије, Републике Српске и Црне Горе базира се на тзв. „Скандинавском моделу“, односно Нордијској Унији коју чини пет земаља са различитим статусом у односу на ЕУ и НАТО (Данска, Финска, Исланд, Норвешка и Шведска, и три аутономне области, Фарска острва, Гренланд и Оландска острва), а чија је форма повезивања тзв. Нордијски савет и Нордијски савет министара. Културни и језички идентет народа који живе на овим подручјима је створио заједничко тржиште, социјално осигурање и слободно кретање људи. Од 1952. године заједничке савете чине представници парламената и влада чланица Савета, а бирају их сами парламенти ових земаља. Области у којима се сарадња одвија су рад и социјална заштита, одрживи развој и екологија, обновљиви извори енергије, уметност и култура.
„Српски мини-шенген“ могао би на истим овим принципима и интересима да окупи Србију, Републику Српску и Црну Гору, пре свега по економском моделу заједничког тржишта који омогућава слободу кретања не само робе и услуга која тренутно постоји већ би омогућила и слободно кретање људи (без пасоша) али и слободу кретања капитала и инвестиција. Овај вид интеграција прикључивањем БиХ и Северне Македоније могао би у будућности прерасти у „Балкански мини-шенген“ и формирање Балканског савета и Балканског савета министара.
„Српски мини-шенген“ требало би да доведе и до сарадње и усклађивања културних политика, тржишта рада, социјалног осигурања, система образовања, политике заштите животне средине, обновљивих извора енергије, политике заштите лојалне конкуренције (антимонополско право) и политике благостања породице, деце и младих.
Бошко Обрадовић
Председник Двери