Српски Покрет Двери - Лого
Search

Данас је девет година од како нас је напустио наш учитељ, пријатељ и саборац, велика интелектуална громада, борац и родољуб, Предраг Драгић Кијук.

       Рођен је у Крагујевцу 1945. године, хуманиста, књижевник и ликовни критичар, есејиста, антологичар, лексикограф, медиевалиста, историчар, персоналиста, достојевиста и православни мислилац.

Бавио се и превођењем и писањем драмских текстова, био је члан Удружења књижевника Србије. Био је управник највеће библиотеке иностране периодике на Балкану и један је од оснивача Фонда за истину (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), Центра за хришћанске студије (Београд), Удружења интелектуалаца српске националне свести (Ниш) и издавачке куће Евро Епистел (Ашафенбург).

Био је члан Српског националног одбора Свесрпског конгреса (Чикаго), управе Удружења књижевника Србије, управног одбора Српске књижевне задруге, био је уредник часописа Serbian Literary Magazine (1993-2001), а од 2001. године, одговорни је уредник Књижевних новина. Био је члан Савета Универзитета Републике Српске Крајине и један од покретача серије часописа Хришћанска мисао (1993. године).

Био је иницијатор и један од аутора декларације на пет језика (Слово о српском језику, 1998. године), као и покретач и уредник библиотеке Српска дијаспора и Српска породична библиотека. Стручно се усавршавао у Италији, Грчкој, Русији, Француској и Норвешкој.

Објавио је 15 књига студија и есеја, од којих 5 на страним језицима. Посебно је волео стару српску књижевност и Достојевског, а бавио се и модерном светском поезијом, историјом европске цивилизације, старом српском историјом. Врло темељно је изучавао утицај Римокатоличке цркве на судбину Српског народа. Због оваквог бављења „српским питањем“ и због деловања Фонда за истину, он 1993. године бива избачен са посла.

Његова књига „Кушач и Искупитељ“ прва у српску есејистику уводи теистички метод као равноправан другима у тумачењу књижевног дела, док књига „Излазак у игру“ (~1990) представља култни допринос европском персонализму.

Зборником „Catena mundi“ (1992), у два волуминозна тома, сачинио према оцени рецензената и приказивача „духовну енциклопедију српског народа“ – а зборником „Мало завештање“ (1999), објављеном на енглеском језику под насловом „The Little Legacy“, извршио преиспитивање хиландарске баштине у кључу православне филозофије живота. Збирку есеја „Bestiarium humanum“, политички дневник, објавио је 2002. године, а „Атлантократија као идеал Језуита“, 2005. године.

 

Бошко Обрадовић о Предрагу Драгићу – Кијуку

Данас желимо поново да се сетимо речи председника Двери, Бошка Обрадовића, које је посветио овом великом човеку.

„Никада нисам ни помислио да Предраг Драгић Кијук може умрети. Напротив, био сам сигуран да је тај човек бесмртан. Да никада не може и неће умрети. Као да је био стар стотинама и хиљадама година, и као да ће још толико живети. Толико је знања, мудрости и искуства сабрао у себи. Толико је још имао да исприча и напише. Толико је у њему остало непубликованих тајни српске и светске историје. Такав хришћански мудрац, а притом господин, и по физичком и по интелектуалном, а посебно душевном изгледу, велика је реткост у новијој историји Срба.

Када смо имали било какву дилему, питање, табу-тему, проблем са којим смо се суочавали у нашем интелектуалном и организационом одрастању као Двери – јављали смо се Кијуку да нам разјасни, да нас посаветује, да нам открије, да нас упути…

Крадом од свих великих националних тема и недоумица о којима смо толико пута расправљали, питали смо га и понешто из сфере личних животних дилема и мука, што не бисмо поделили ни са најближима. Подједнако, или још и више, је био заинтересован да изађе у сусрет, посаветује, помогне…

Увек је био на услузи, често на уштрб себе и своје породице: спреман да нас прими, угости, саслуша, да посредује, да нас препоручи, да нам отвори хоризонте који су нам били потпуно непознати. Неизбрисива ће у нашим сећањима остати целоноћна бденија у његовој породичној кући у Београду, где смо долазили као у храм да чујемо првосвештеника српске интелектуалне елите и доживимо иницијацију у најдубље тајне сопствене нације.

Знао је све најзначајније посленике Српске Цркве, културе, политике и науке у Отаџбини и Расејању, и сви су га поштовали. Чак и кад га нису волели, када су се плашили онога што зна, или сме да каже – поштовали су га! Не знам ниједног другог Србина после Патријарха Павла према коме су Срби осећали толико страхопоштовање.

Он је на специфичан начин и био патријарх српске интелигенције која је држала до себе и свога у најбољем духовном и моралном смислу. У томе је вероватно и загонетна одгонетка Кијукове личности: он је био хришћански интелектуалац, са изразито моралним погледом на свет и јединственом саосећањем за ближње своје и народ свој.

Кијук је био Учитељ Српског Завета у сва три временска правца његовог испољавања: прошлости, садашњости и будућности. Био је најпре најбољи познавалац историје Српског Завета, био је потом најзначајнији његов сведок у садашњости и најзад најистрајнији преносилац на будуће генерације.

Коначно, посебно се истицао по томе што је био спреман да издвоји огромно време и поднесе највећу личну жртву да би то што зна пренео млађим генерацијама. Био је учесник скоро свих Сабора српске омладине у организацији Двери (а било их је сигурно преко 15 од 2001-2011), предавач у Светосавској школи коју смо организовали у дијаспори, рецензент свих књига које су изашле из нашег почетничког пера и објављене у едицији „Млада Србија” у оквиру нашег издаваштва, да о огромном броју трибина и промоција на којима је узео учешћа и не говоримо.

Неколико дана уочи упокојења чак је и његов последњи јавни наступ био на једној таквој трибини Двери у његовом родном Крагујевцу. Колико младих Срба је задивио, инспирисао, подстакао, научио да сами проходају у духовном, књижевном и националном раду уопште! Не познајем бољег, значајнијег и самопожртвованијег учитеља националног мишљења и активизма од Предрага Драгића Кијука. Све нас је научио националном самопоштовању и самопоуздању, врлинском родољубљу и господском патриотизму.

Беседа Предрага Драгића – Кијука, изговорена на представљању Покрета Двери за живот Србије у његовом родном Крагујевцу, 24. јануар 2012. године:

 

                                   

 

Кијук није умро. Кијук се само преселио на оно место коме је верно служио читавог свога живота. Сада ради у небеској библиотеци и припрема се да нас дочека са новим идејама и сазнањима. Сигуран сам да ћемо се поново видети.

Учитељу, хвала ти за све што си нас научио! Надамо се да ћемо бити твоји достојни ученици! Јер, кад се поново будемо видели треба изаћи пред тебе и суочити се са твојим погледом који тражи одговор на питање – где смо били и шта смо урадили када је нашем народу било најтеже? Ти си тај испит положио са највишим оценама и сада ти испитујеш нове кандидате“. – део је речи које је о Кијуку изговорио Бошко Обрадовић.

Нека му је вечна слава!

 

Инфослужба Двери

Будите у току!

Пратите нас на друштвеним мрежама: