Сектор државног здравства запошљава више од 100.000 људи у преко 300 домова здравља, болница, института, филијала РФЗО, за шта се годишње потроши у просеку, 226 милијарди динара, односно око две милијарде евра што чини 10% БДП-а, а ако се та сума подели са 6,8 милиона грађана који имају обавезно здравствено осигурање, добија се податак да су издвајања за здравство у висини 32.314 динара, односно 272 евра по осигуранику годишње што Србију ставља на само дно Европе по средствима којима располаже за лечење грађана у државном здравственом сектору.

       И поред тога српско здравство је на перманентном удару мешетара, шпекуланата и политичких комесара који узимају највећи део колача намењен ионако сиромашном систему. Јавне набавке за медицинску опрему, помагала, лекове, потребе болница и сл. пример су беспризорне дрскости актуелне владајуће структуре. Када независни медији успеју да дођу до добро скриваних докумената, који иначе треба да буду јавно доступни, откривају се злоупотребе толико очигледне да могу бити последица или потпуног незнања и глупости или невиђеног безобразлука. Брнабићкин брат, Кубуровићкин муж, Гојковићева сестра само су део родбине напредњачких функционера који паразитирају на српском здравству претећи да га потпуно исцрпу. Набавка непотребне опреме, набавка опреме која никад и не стигне до одредишта, набавка фантомске опреме, само су неки од начина из разноврсних лоповских метода напредњачког и СПС-овског клана.

Документи о трошењу јавних средстава на набавку медицинске опреме у време пандемије двоструко су сакривени, Влада Србије означила их је као строго поверљиве, а и њихова набавка спроведена је без примене Закона о јавним набавкама. Том приликом је РФЗО-у је из буџетске резерве пренето 40 милијарди динара за набавку лекова, тестова, медицинских средстава, заштитне личне опреме и других неопходних средстава и опреме ради лечења оболелих од ковид-19.

Беспуће којим иде српски здравствени систем најједноставније је описати уз помоћ неколико квантитативних чињеница. У 2019. години, на пример, на листама чекања за специјалистичке прегледе и интервенције у сваком тренутку било је преко 50.000 особа, са просечним трајањем чекања од три месеца, а сада је тај број због епидемије короне вишеструко порастао; према подацима Светске банке, готово 40% потрошње на здравство у Србији су приватна плаћања, док се само 60% финансира из Републичког фонда за здравствено осигурање; према подацима Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут”, од 2010. до 2017. године број радно ангажованог медицинског особља у Србији смањен је за преко 12.000 људи; свакога дана Србију напусти пет здравствених радника (око 2000 годишње), а према релевантним анкетама осам од десет српских лекара жели да напусти земљу и каријеру настави у иностранству.

Најбољи примери ненаменског трошења средстава, бољи чак и од нетранспарентних јавних набавки, односе се на следеће феномене: крајем прошле године Влада Републике Србије донела је решење којим се близу 1,5 милијарди динара са ставки за подршку Републичког завода за здравствено осигурање пребацује јавном предузећу Путеви Србије, а само неколико месеци пре тога је 60 милиона динара са ове ставке потрошено на међународну промоцију Србије у оквиру кампање „Србија ствара“; политички аналитичар и одани Вучићев апологета Бранко Радун добио је стално запослење у Општој болници у Суботици на месту техничара у ИТ сектору иако је историчар по образовању и наравно не појављује се на послу, а врло ретко и у Суботици.

Карактеристике здравственог система Србије, као што су: дуге листе чекања (нарочито отежан директан приступ специјалистима и чекање на терапију против рака дуже од 21 дана), лоши резултати лечења (смртност одојчади, дужина преживљавања након лечења малигних болести, смртност услед инфаркта, стопе абортуса), предуга болничка лечења, недовољан рад на превенцији болести и повреда, и узак опсег доступних услуга захтевају хитну интервенцију и политике и струке.

Биографија др Марка Радуловића:

Марко Радуловић је рођен у Мајданпеку, 1977. године. Детињство провео, и основну школу завршио у селу Дубока, Општина Кучево. Средњу медицинску школу завршио у Пожаревцу, а Медицински факултет у Београду. За време студирања радио и углавном се сам издржавао. Након одслужене војске радио као лекар опште праксе у Дому здравља у Мајданпеку. 2017. завршава специјализацију Анестезиологије, реаниматологије и интензивног лечења од када ради у Служби анестезије и реанимације у Општој болници, као лекар специјалиста.

Члан Двери и председник ОО Двери Мајданпек од 2011. Након изборног резултата од 11% на локалним изборима у Мајданпеку 2018. одборник и председник одборничке групе Двери у СО Мајданпек. Члан Савета Двери за здравство.

Ожењен, отац петоро деце.  Љубитељ је природе, а бави се пчеларством као хобијем.