Отказивање догађаја и породичних окупљања, увођење рестрикција кретања становништва, затварање школа и смањење посета јавним просторима и предузећима су једноставне, снажне и ефикасне тактике за контролу преношења болести које мора пратити обимније тестирање ради препознавања болесних пацијената и изолације од других.
У овом смислу, увођење ванредног стања са сталним усклађивањем мера у складу са развојем ситуације чини се као логична одлука. Логична, јер треба да спречи уобичајeну, интензивну, социјалну интеракцију која би, без тих мера, довела до повећања броја заражених особа, а то опет до преоптерећења здравственог система који, у том случају, не би могао да помогне свим озбиљно оболелима.
Пошто се нови корона вирус већ локално шири у неколико градова, мере за ограничавање ширења болести изазване вирусом, најефикасније су управо у раној фази епидемије, када је мало људи инфицирано и када се највише живота може спасити. Супротно томе, болест постаје знатно опаснија што се дуже чека на спровођење таквих мера, посебно јер се може проширити и пре него што заражена особа добије симптоме.
Међутим, и поред уверавања надлежних да се тестирају сви који задовољавају дефиницију случаја, а од 14. марта и све особе које имају теже респираторне инфекције, остаје утисак да је то премало. До 18. марта тестирана је 421 особа, што у просеку износи 35 особа дневно.
Изолација особа које су биле у контакту са зараженима и оних који су допутовали из жаришних подручја (за сада их је укупно око 8.000) свакако није довољна зато што се већ налазимо у половини друге недеље од избијања епидемије у Србији и може се очекивати такозвано ширење болести у заједници, односно могу се јавити случајеви за које се не може утврдити како су се заразили.
Тестирање је прва карика у ланцу мера које заустављају ширење вируса, јер пацијента морате идентификовати да бисте га изоловали. Вирус COVID-19 има релативно дуг период инкубације и даје у великом проценту благе симптоме. Такви болесници су главни преносиоци вируса, а у току дана долазе у контакт са много особа. Зато је неопходно снизити критеријуме за тестирање, и тестирање учинити обухватнијим.
Тестирање би требало да се спроведе и код најизложенијих особа, са посебним нагласком на раднике у здравственом систему, продајно-дистрибутивним центрима, апотекама, уплатним местима, геронтолошким центрима, затворима… и то чинити по унапред дефинисаним моделима али и насумично, на основу случајног узорка, како би се предупредило ширење заразе у локалним заједницама и затвореним системима.
Ово подразумева набавку великог броја комплета за тестирање и обуку значајног броја оних који ће тестирања вршити. Такође, све то мора да се обави што брже. То заправо представља тест за цео државни систем.
Др Марко Радуловић
Члан Председништва Двери